Ti smisli

Staša i ja legle smo da spavamo. Tačnije, ona misli da sam i ja legla da spavam. Ali ja sam legla da nju uspavam, pa da šijem.

I kaže ona kako ,dve-tri nedelje nakon što je nogu skoro probola grabuljom, krenuti opet u vrtić.
- Nedostaje ti vrtić? I jedva čekaš da kreneš? - pitam.
- Da.
- Ali onda ćeš ti meni nedostajati.
- Onda ću reći vaspitačici da sam bolesna i da neću dolaziti pet dana.
- Je li to istina?
- Nije - smeška se.
- A sme li se lagati?
- Ne sme.
- Pa šta ćemo onda?
- Onda ću reći da se korona već pogoršava. I one će reći da svi moramo kućama i da u njima ostanemo do pet dana.
- Stvarno se pogoršava, ko ti rekao?
- Pa malo.
- Znači, nije istina. A sme li se lagati?
- Ne. Bolje da ne lažemo - smeška se zbog naše poluozbiljne igre.
- Pa šta ćemo onda?
- Ti smisli. Ja moram da spavam.
Okrete se zidu i utonu u san, prebacivši hitro vruć krompir u moje ruke.