Jedna buva, dva kurira, tri hektara

Ja u menjačnici, a mobilni mi zvoni. Baš kao što sam i očekivala -- kurir. Kreće u moju ulicu. Ali ja nisam tamo, ovde sam. Ništa onda, ne vredi, on ne može u povratku, ne vraća se istim putem.
- A gde si ti? - ipak još jednom upita.
- U menjačnici, prekoputa Pinka (marketa). 

OK, vratiće se i doći dotle.
E hvala ti što ulažeš toliki napor i traćiš dragoceno vreme (da obavljaš posao za koji si plaćen).
Za nekoliko minuta eto ga. 

- Da se ne znamo već toliko i toliko (ohoho) godina - kaže - ne bih došao. (Pamtim i ja njega iz škole, ali se na ulici ne pozdravljamo. Ali neću da mu kvarim zabavu.) 

On mi pruža paket, a kolega, suvozač, blene u me ko ovan i potura mi blokče da potpišem. A dok ja potpisujem, onako pognuta, koristi priliku da blene (baš sam, očekujući to, obratila pažnju i trudila se da budem hitra) u moj dekolte (preciznije, zamamne bele grudi u zelenoj majici, oivičene šljokičavim V-izrezom; tako mi i treba kad u žurbi dograbih prvu majicu sa naslona stolice, a inače dekoltirane odavno izbegavam - volim da sam opuštena). Zinuo, samo što ne zabalavi, i povremeno nešto promuca. Očito ni inače nije naročito rečit i razborit.
Ovaj drugi, tj. prvi, vozač, koji me zna već toliko i toliko (ohoho) godina (dok ja sebe još upoznajem), podstaknut nekom asocijacijom, za pola minuta, ne mareći što u saobraćaju pravi zbrku, ispriča mi svoju intimnu dramu, za koju nisam pitala niti me zanimala. Žena ga ostavila. (Sažaljevam slučaj.) Ta i ta. (Džaba mi pričaš, ne znam ženu.) Jedva se iskobeljah iz te mreže za mene nebitnih reči.
I umesto suvozač da saoseća s kolegom raspuštenikom, on zija u zabranjenu zonu. Priča što niko ne pita, mumla nešto i zbunjeno klima glavom, ne smećući oka s mene. A nije svestan da je za ilustraciju mog odnosa prema njemu nužan pozamašan zemljišni posed: ne vidim ga kao buvu u tri hektara.