Мој вечити непријатељ

Волим броколи! Па и пресан, онако зелен, као цветић – само да га гледаш! А волим и чорбу од броколија, у којој запажене улоге имају и целер, першун, пашканат и шаргарепа, каткад и празилук (ух, какво фино и укусно друштванце)! На све то дода се млеко, па, ако је по вољи, долива још  и јогурта (кад је бал, нек је бал, и од вишка глава не боли), и онда – ммм, сви тањири полизани! Поврће делимично испасирано, па чорба пуна зеленкастих тачкица (на које се броколи разложио). Ни не знам колико сам данас те чорбе посркала. Вечерас реших да поједем још један чанчић (очи ми гладне). И таман се примакох крају, кад уочих нешто, једнако зелено, налик каквом дугуљастом маленом листићу и кашика ми од сумње застаде у ваздуху (пролеће још није, дрвеће је голо; откуд листић зелен?!). Мало је фалило да се манем испитивања (мора да сам параноична: ко о чему, ја о...) те прогутам, али, богу хвала, покупих неидентификовани објекат на кашику и добро отворих очи... Црррррррв! ЦРРРРВ! Гадни зелени црв (навукао одећу исте боје као поврће, па де га уочи)! С тим црвима се никад не зна: појаве се где их човек најмање очекује (шта год да сервираш, они истрчавају на трпезу – насрћу на мач ко самураји)! Знам да се вазда завлаче по трешњама и вишњама, шврљају по шљивама, јабукама и крушкама, ретко их спазим у брескви, никад у јагодама... Никад ми не би пало на памет да тај мали прождрљивац нагриза и броколи! Ааа, чорба од броколија управо је задуго „скинута“ са мог јеловника! Најгоре је, надам се, избегнуто: немогуће је утврдити је ли тај уљез био тиква без корена или му је – зло ми и од саме помисли – читава породица настрадала у устима мојим (далеко било) и мојих укућана (што је мање страшно). Како год, тај мали црв што плуташе међу мојим броколијем, уста се мојих не докопа, али ми и сад стоји у грлу, ко да сам прогутала крокодила (иако нисам ништа, нисам ништа, нисам ништаааААА)!