Мајка је направила принцес-крофне, али су нас непријатно изненадиле. Тесто је још и личило на своје чувене претходнице (начињене истом руком; мало су се слегле, али могло им се прогледати кроз прсте), али фил није испао како треба (редак, брате, да занемаримо остале мане). Но, како за добру свињу (а ми у породичном обору другачије и не гајимо) нема лоших сплачина, неки су само макљали, а неки макљали и гунђали између залогаја. Мој старији зет је отворено критиковао ташту, подсећајући је потом (да изглади ствар) како она уме далеко боље. Она се снуждено смешкаше и слезаше раменима: хоће да пукне од муке што јој фил није ишао од руке (а не зна шта је пошло по злу, све је урадила као и пре, ако јој је веровати на реч). Млађи зет (који је слабији љубитељ поменутих крофни, па како није много очекивао, није се ни разочарао) опомену старијег: само ти причај, после ћеш ти да је возиш у хитну (кад јој рипи притисак, од јада што колачи нису успели па јој потамнили посластичарску славу). Због те примедбе овај други, утоливши глад, одмах заузда своју критичарску страст (не би му на пун стомак лако пало да седне за волан, а ваљда ни да носи ташту на души, с њеном крофном у гуши) и држаше језик за зубима (сем кад је лизуцкао неуспели фил, који се вазда мигољио из крофни, као да може утећи од алавих уста).
Без обзира на повремене примедбе, тацна с колачима бивала је све празнија: као што рекох, за добру крмачу нема лоше принцес-крофне (тачније, нема више никакве)!
Нема коментара:
Постави коментар