Кад је џабе, и сирће је слатко (а некмоли petit beurre)

Кад је Маша покуцала снажно на врата материце (одлучила да крочи из фетусне јазбине у овај свет), ја сам се затекла ван куће. Бејах у главном граду, близу породилишта, али не и у могућности да отпратим сестру и улијем јој храбрости (док у себи премирем од страха). Иначе је уобичајено да сваки пут сестре одводим до породилишта и потом их тамо с бебама преузимам. За собом имам три порођаја (а ниједно дете у личном власништву)!

Елем, ноћ уочи тог дана сестра је сваки час трчкарала у купатило, да пишки, а жалила се и да је стомак боли. Можда ћеш да се породиш, приметих зналачки ја (није ми први пут, једну сам сестричину већ имала), али се надах да лекари нису погрешно прогнозирали (нисам још била спремна, па сам желела да одгодим ту трауму; додуше, да су моје сестре чекале да ја будем спремна, шетале би са стомаком до зуба и данас-дани). Можда, рече и она, али нико томе не придаде нарочити значај. Вратисмо се на терасу и настависмо да ждеремо ћевапе и зетову рођенданску торту. Међутим, сутрадан послеподне сестра ми јави да је дошло стани-пани (тј. лези и рашири ноге). Одмах јој одговорим поруком: немој да паничиш, ја ћу (од тога су јој, касније ми је рекла, пошле сузе)! Лакше би ми много било да стиснем петљу и  породим се сама, но да чекам сестре то да обаве, а притом немам појма какве муке трпе (и шта се дешава иза "завесе"), па ми се чине и већима (оне добију епидуралну анестезију, па дигну ноге и пусте мозак на отаву, а ја без икаквог седатива седим ко на иглама и чекам, чекам, врпољим се... а време се отегне, минут капље ко чврсто шпинован шећер с варјаче – никако да се откине). Ипак, добро смо се држале, свака на својој страни и у другом делу града. Срећа да нисам имала времена да превише размишљам, а кад до времена дођох, све је већ било готово (могла сам да одахнем).
Друга сестра ми посла поруку да ће све бебе које се роде тог дана, кад РТС слави педесет година постојања,  добити на поклон телевизоре (још се батргају у мајчиној утроби, а чим се ископрцају, стећи ће личну својину; мора да је тог дана било тушта и тма непланираних, превремених порођаја: кад је џабе - назор се порађа). И исказа наду: још ако је "плазма"! Пошто нико није знао хоће ли телевизор бити ЛЦД или онај обичан, од једног квадратног метра, рачуна сестра: они застарели, где да се брукају пред новорођеним грађанима и гледаоцима (Циганки даш прст, а она би одмах целу руку).
Дакле, ем смо сви чекали да се сестра ратосиља патње, ем смо навијали да порођајне муке не зађу у наредни дан, па да извисимо за телевизор. Журећи (да не "изгубим" аутобус) низ улицу Царице Милице, отписах: нека „пожури“ мало те лекаре (дан се примицао крају, акушерима сат-два горе-доле не значи ништа, али нама... полица у дневној соби може да остане празна, а што да не спојимо лепо и корисно), да нам не измакне ТВ, макар да је и "petit beurre" (кад је џабе, и сирће је слатко). Вазда оптерећена правописом, нисам могла, ма колико бејах у журби, да пошаљем поруку док не решим језичку недоумицу. Знам да се у у „петит беуреу“ једно слово удваја, али не знам беше ли Т у првој речи, или Р у другој. /Никад не читам пажљиво, гледам, али не памтим: само једем као мећава - ако не поједем док кажем кекс, онда док прочитам петит./ Да пошаљем неписмену поруку – нема шансе (иако то сестра не би ни приметила, а потово ми узела за зло, у том обостраном стању велике напетости и узбуђености). Да се манем сопствене духовите примедбе – такође не долази у обзир. Уђем зато (као у Речник језичких недоумица) у прву (а биће и једину) продавницу на коју наиђох, дискретно процуњам око слаткиша и уочим решење. Тек онда сам могла мирно да пошаљем СМС. Месец-два по рођењу Маши је стигао телевизор, онај с две речи и два Р (али поклону се у зубе не гледа, a Маша и данас зури у тај екран).