Не знам ко је (и зашто) оставио вагу готово на кућном прагу, и то јуче, кад смо (на рођенданској прослави) сви до изнемоглости игнорисали чињеницу да су нам желуци величине песнице. Како крочих у кућу, умало на вагу да нагазим. Срећом, вешто сам је избегла. Мајка је на поменуту справу стала, и ова ништа лепо није имала да јој каже (а није ни могла, под таквим теретом, ма шта да изусти). Сестра је такође стала (како се тако лако упецају; ту замку је сигурно отац поставио) и док бејах у купатилу, чух како гласно протестује. Стајао је и отац, али он је мушко (не захтева такав корак од њега надљудски напор нити доноси разочарaње), а сигурно је осетио и да је смакао које кило (стругао дрва, каже), па му мило. Цела ми породица брекће, и мене стисле фармерице, али нећу да се мерим: што не видим (црно на бело) - болети ме (много) неће. Нема шансе да на вагу станем (да јој приуштим то задовољство, па да ми се после подругљиво цери)! Колико сам принцес-крофни и чупаваца (супу, батак и карабатак - у два оброка додуше - да не помињемо) пождрала, њој се уопште не би допало и морала би несумњиво да исплази скалу до бројки које не желим да досегнем. Мудра ли сам: као да од истине, окренувши јој леђа, могу да побегнем!
Нема коментара:
Постави коментар