Kad sestra spazi na polici čašu iz koje sam pila vodu, umalo nervni slom nije dobila: a zar si morala baš ovu čašu da uzmeš? Što, ta je neka posebna (je l' zlatna, majku mu)? Ona i njen suprug iz te su čaše pili (med?) dok su se zabavljali (šta, prestala zabava?). Pa otkud sam ja znala, pitam. Ali stajala je čak u ćošku (vitrine), kaže ona, iznenađena mojim, (ne)očekivanim, odabirom (pred ovom je bila gomila drugih čaša, a ja se mašila za ovu tabuisanu). Ne zna ona da je za mene ćošak izuzetno istaknuto, takoreći privilegovano, mesto (sve me mami nešto skrajnuto i marginalno, zapostavljeno i neupadljivo ). A i stavila je među sve obične (iz kojih je pio ko god je stigao), kao da je jedna od mnogih. /Doduše, možda je i dobra kamuflaža, nekad je najbolje skriveno kad se ne sakriva, ali ja uvek tražim hleba preko pogače (i neću ništa što je lako i svima dostupno, mene mami daleko i zaklonjeno )./ Idi, ženo, da ja imam takvu relikviju, ona bi davno bila umotana u šesnaest krpa, pa odložena na nedostupno mesto, gde ni sunce (a kamoli ljudski pogled ili ruka) ne dopire. Uostalom, kako sam mogla da znam (neizmernu vrednost te staklene posude): na njoj piše Hajneken, ne piše LJubavni pehar!
Нема коментара:
Постави коментар