Ја се изврнула на кревет и само надгледам
(малаксала), а Матија се занима неким играчкама у Мииној соби. Коначно узе
једном руком лутку (и неколико пута јој из уста извуче лажару, те ова бризну у
плач, да ми се коса подигла) па је некако, нахерену, стрпа у хранилицу и
потапка по глави, тачније саби је (не марећи да ли ће у том положају повредити
који део тела). Онда покуша да јој флашицу (с тајанственом садржином, ваљда
млеком) набије у уста (и лутка се није нећкала, али Матији тешко да јој уста
потрефи). Неколико пута га дирнух: шта си узео ту лутку, ниси ти женски Петко!
А онда помислим: баш сам кретен (и ко би рекао да подлежем тим предрасудама и
тачно прописаним правилима игре: девојчицама лутке, дечацима аутићи)! И после
чудно кад дечак одрасте па дигне све четири увис и спава, евентуално читуцка
новине и пије ладно пивце, док девојчица, која је у међувремену постала жена,
спада с ногу (и то пошто се врати с посла) кувајући, перући и узгред хранећи и
пресвлачећи бебе (које је лично морала и да роди, што се мени, као неродиљи,
чини једнако лако као провући камилу кроз иглене уши), док јој се старија деца
пењу на главу. Да је дете заједничка одговорност и заједничко задовољство нико
их није научио. Многи мушкарци верују да је њихово само да их „направе“ (а
судећи по томе како скрушено прихватају на себе све обавезе, под којима им се
леђа угибају и живци пуцају, изгледа да у то верују и жене) и да се хвале
ортацима, ако буде среће да буде прво па мушко, како то само мајсторима за...
за... руком полази. А Матијица би (гледајући у игри сестру и опонашајући је,
ако га породица у том не буде кочила) једном могао постати брижан и пажљив отац
(па и муж). Љуби тетка свога „женског Петка“!
Нема коментара:
Постави коментар