Будилник који буди успомене

• Пре неки дан сам стари бабин будилник донела у собу. Мало га кврцнух, промућках (ко сируп против кашља) и он пусти глас.
  Једном кашљуцну, колико да прочисти грло (годинама није секунд изустио), па заџаврља тихо (и сад никако да умукне; разгаламио се, а седи скрштених казаљки). Хоћу да га изнова ангажујем (петао, из неког разлога, забушава или леба не једе; мобилни ми ћути као заливен, нека га мука мучи, а и кад је здрав здравцит - ко камом ми сањивост пресече алармом), само док га какав мајстор подсети на дужност (разбашкарио се, мој брајко, пустио казаљке на отаву). Чамио је дуго на старом ормару, одбачен и заборављен, прашњав, беспослен и беспотребан, стога тужан. Наједном се опет осетио важним и моћним (ничија није горела до зоре - и мобилном је одзвонило; требало је само стрпљиво причекати својих пет минут), вратило му се пољуљано самопоуздање, али изгледа тако нагло да је услед тога изгубио равнотежу.  Ноћас се, неким чудом (или мојом несмотреношћу), нашао на столу међу двема хрпама књига, изврнут наглавце, с ногама увис, као кад се каква несрећна дама оклизне и дочека на леђа (а сукња јој се задигне, леле - зато сам одвратила поглед), па се беспомоћно праћака. И сад не престаје да ку(ц)ка (уши сам затиснула, да не закукам и ја, због његова опомињућа гласа и количине песка што протиче): куку мени, "изврнутој жени", песак цури и кроз мене јури... Песак куља, но будилник то лицем (и казаљкама, што не мичу с места) не одаје (са старењем се носи у себи, стрпљиво отирући песак с очију и отпухујући га с усана).
  Ја иначе нисам у најбољим односима са сатовима (опирем се њиховом упињању да мене овремене, тј. оБремене): срце ми се кида и од најтишег њиховог откуцаја. Никад ниједном часовнику (том занетом и страственом рачунџији) не допустим да заноћи са мном у истој одаји (не подносим да ми набијају време под нос). Али овај ми драг (јер је припадао мојој баби, сећа ме на њу и на детињство), још увек само шапуће и не ремети одвише мој (какав-такав) мир нити подстиче страх од времена (и крајњег одредишта - на којем ће од мене постати ништа). Сем тога, гласић му је кудикамо умилнији од аларма на мобилном телефону, тако идиличан, начиње дан ведрином и носталгијом, док његов модерни наследник уз газду буди и стрес (ту модерну пошаст).
  Само да нађем неког сајџију, да све (па и време) у мом сату стави на место, па да се у мојој соби тај сатић попне на преСто (на којем се већ шепури, правећи се како не примећује љубоморне и злураде погледе мобилног телефона).