Што залудан поп (па и овај мој отац, залудан пензионер) и говеда крсти не тиче ме се (понајвише зато што говеда немам).
Истина, у алтернативном послу за који су се обојица (попа је неко еуфемистички
назвао залудним да прикрије његову похлепу) определили посебну тешкоћу
представља чињеница да у селу говеда (сем на две ноге) можеш на прсте да
набројиш. Иначе, нека их крсти, само ако кумићи допусте. Још ако ће после, како
је ред, да часте кума (охохо, и ја бих ту трљала руке и мастила брке)...
Али, пошто су
комшије (оне малобројне које се још баве узгајањем крупне стоке) већ ставиле
катанац на штале (и говеда у сан утонула), мој отац се затекао, залудан, у
кухињи, баш кад сам ја правила воћну торту. Почео му неки нови ријалити, али
он, зачудно, никако да одврати поглед од мене и моје торте (сад што гледа, и
ђене-ђене, али воли да се меша у туђа посла). Пратио је сваки мој покрет и
вазда му нешто није било по вољи. Ја преливам кекс киселом водом, а он скочи:
не сипај толикоо! Ја стављам шлаг, а он примећује како је много, све цури са
стране. И даш му да полиже чиније од шлага, од павлаке са шећером (не би ли
ућутао), али не вреди (кратко му се тиме уста забаве). Ја сецкам јагоде и
посипам по шлагу, а он не може да се уздржи: достаа! Ја ређам кекс преко воћа,
а он се опет буни (па ме и жени тужи): натрпала јагода, сад има торта да јој се
"раздваја", нема кекс за шта да се залепи. Дошло ми било да му
треснем ону торту на главу, али сам се предомислила: за звоцање треба да га
казним, а не да га наградим! Ама, куме, окани се ћорава посла... ако нећеш да доспемо у црну хронику (поглавље: породичне
трагедије): ЗАДАВИЋУ ТЕ!
Нема коментара:
Постави коментар