Муке с оловкама

Већ годинама ја имам грдних мука с оловкама и фломастерима.  Сви они треба да су ми у сваком трену при руци и на услузи, наизменично: наслов подвлачим наранџастом, какав теоријски појам розе бојом, кључне реченице зеленом, а понешто (мање битно, а опет није небитно) обичном оловком... и тако стално једну у руци држим, а остале одлажем (све то веома личи на жонглерску активност), где стигнем: на горњи део стола, на доњи, на столицу крај кревета, крај себе на кревет, на (сопствено) опружено тело /почнем да читам седећи, али се тај положај временом, како ми задњица клизи, а глава пада (и очни капци падају), преиначи у полулежећи и коначно у хоризонтални положај – што је сигнал да мало  одспавам, да пустим мозак на отаву, која га, као да је говече, вазда неодољиво привлачи/.... Обична оловка међу свим осталим оловкама има (разумећете из наредног зашто) посебан и привилегован третман: она најчешће бива заденута у мој деколте (да увек знам где је; међутим увек заборавим).               

Требало би, кажем, да су сви спремни у сваком часу и чим ја оком, они скоком; међутим, мало-мало па неко од њих нетрагом нестане. То ме сваки пут излуди, све време гунђам док опипавам и заврћем јорган, па ћебе, гледам да се нису подвукли под чаршаф, нагнем се (све са гомилом папира у наручју) преко ивице кревета (и поменути папири ми се распу куд који, па псујем као кочијаш), да нису којим (несрећним) случајем пали у амбис (а ни пустили гласа нису - ко зна, и оловке умеју стоички да подносе судбину, јако им срце)... Нигде их нема! Подигнем један јастук, подигнем други...  Нема! На компјутерском столу – нема, иза стола – нема. Још једном (као очајник, иако сам то већ икс пута учинила, а немам проблема с видом... али са занесеношћу имам) пробрљам по „расцветаној“ перници (зелена као ливада, са разнобојним и разноврсним цветићима): зарезач, спајалице, хемијске, гумица, разне оловке и фломастери... али оних који су ми потребни - нема. Скрипта отворена, реченица прочитана и чека да буде подвучена, али маркера нема па нема! Аааа, гризла бих од беса (све те неваљале писаљке, само да ми падну шака)! И кад већ изгубим сваку наду, сетим се... Завирим у мајицу (некад и опипам)... Аааа! Синоћ се нисам сетила (или ми зелена оловчица с цветићима више није требала) те кад се прућих на стомак да усним и подвукох руку под себе (како увек чиним), напипах неки чудан део тела, који досад нисам приметила (мислим, нисам нарочити познавалац, али ни тотални дудук) . Пипнух још једном и насмејах се: а туу си, птицо, оловчицО (деминутив и граматичка грешка због риме, иначе је то још оловчетина - ретко резана, могла сам и да се нагрдим). Притајила се била, неваљалица, у недрима хтела да почива. Е, неће моћи (другоме је намењено то узглавље)! Турих је под јастук, не обазирући се на њено негодовање и опирање (лепо се била угњездила, мислила ко јагње да снива) и затворих очи. 
Ни не знам како сам срећна, овако "скромна" (лепо народ каже: ко зна зашто је то добро? а добро је и што се „мање“ лакше и дуже отима гравитацији). Шта бих да сам, рецимо, Памела Андерсон (пу-пу, далеко било; то само ради илустрације проблема с непрегледношћу терена)? Грдне бих невоље имала и силне сате изгубила док бегунце нађем! ;)