Има људи који чудно реагују на комплименте. Има људи
који чудно реагују на било шта (мислите да сам таква и ја?). Једног дана после
занимљивог предавања (о Дон Кихоту можда, или о Декамерону, можда о Гаргантуи и
Пантагруелу...) у холу ми приђе неки момак (ни данас не могу да верујем како
нисам успела то да избегнем; обично сам умела добро да предвидим „опасност“ па
да је предупредим) и (док сам ја настојала да прикријем узнемиреност што неко
прескаче невидљиве зидове којима сам опасана), пошто ме упита јесмо ли са исте
групе (ма, човече, ја нисам ни са исте планете; дивим се себи како сам остала
прибрана, чак наизглед врло самоуверена), примети да јако занимљиво изгледам
(проклети репићи, ћутљивост и изгубљени поглед у неодређено; изгледа да се
нисам довољно трудила да останем неупадљива или сам то радила на погрешан
начин, и ето ми сад). Нисам се упуштала у дубљи разговор. Не бих смела ни да
сам хтела, али, искрено, тај поприлични рмпалија није био мој тип (мог типа
НЕМА, не рађа се то у серијској производњи или оплодњи), а исто бих поступила и
да јесте (кад год се нађем пред непознатима, без обзира на њихову
добронамерност, језик ми се готово сместа свеже у Гордијев чвор). Чекала сам
само да се то мучење оконча (одговарала искључиво и кратко на питања, без жеље
да сама допринесем развоју дијалога, па се, хвала богу, све свело на три-четири
реченице – упитне интонације с његове стране и изјавне с моје), па да бежим
главом без обзира (до скоро сам се тако бранила и од од добра и од зла).
Елем, иако сам се тад смешкала и остала на безбедној
дистанци, недодирљива (ала сам глумила опуштеност, свака ми част;
незаинтересованост је била искрена, јер ја не спадам у оне жене што у своју
мрежу лове све и свашта, а госте се најбољим – моја мрежа се вековима за Једнога
плете, а ткање је тако фино, меко и нежно да се сам у њу баца), срце ми је
тукло као лудо, не само тог дана, но сваки пут кад прођем тим ходником и кад
сам последњи пут отишла на предавање. У страху да се тај момак налази у
слушаоници (па би ми се могао обратити, а онда шта ћу, црна ја?), нисам смела да
се окренем ни лево ни десно (а човек је можда тог дана био одсутан, што га не
ослобађа одговорности за моју тадашњу укоченост). Не дај боже да му сретнем поглед: глупо би било да ћутим (нисмо
више били само студенти на различитим катедрама и слушаоци истог предавања, његовом
вољом ипак смо постали нека врста познаника, што ме обавезује на извесну
учтивост – ох, како мрзим куртоазно опхођење, и како бих радо била сасвим дивља
и неприступачна), а не бих знала шта да кажем нит би мој језик пристао (страховала
сам и да би било коју реч он протумачио као узвраћање симпатија, па где онда да
се денем). Једва нагнавши себе да се појавим на факултету (и једнако се
обуздавајући да не утекнем), увучем се, трудећи се, као и увек, да не привлачим
пажњу осталих (али слаба ми вајда: да сам то радила како треба – не би ме ова
невоља снашла), и седнем на столицу најближу излазу (разумећете зашто тај отвор
не назвах улазом - па мени је то било ко Нојева барка), али сам после неколико
минута неугодног врпољења (опседнута могућношћу да ме он из неког кута држи на
оку) заглавила на врата и никад се више нисам вратила (иако је крај семестра
био још далеко). Верујем да комплименти не боле (имала сам много пута после
прилике да се уверим), али, као што видите, могу да буду озбиљна сметња школовању
и образовању.
Нема коментара:
Постави коментар