Cirkuska šatra

Nekad si rođendan, pa nek je i osamnaesti, mogao da proslaviš s desetinu ljudi (a nije moralo ni toliko). Danas se ispod sto pedeset ljudi smatra neprihvatljivim, a gazda koji to prenebregne, škrticom, lošim domaćinom ili pukom sirotinjom. Oni koji drže do svog ugleda ni ne pomišljaju na manje od trista zvanica. A večeras sestrić pomenu neku proslavu u jednom selu, pod šatorom, s hiljadu i po ljudi. Mašala (gde ih napabirčiše, da mi je znati; to mora da su tukli ko neće... za astal da sedne, krmetinu da maklja i aščinice saleće)!
I to nije sve! Neće čuvene gazde da dopuste da se gosti (i to zalud) propinju na prste... ne bi li videli taj veličanstven trenutak kad slavljenici prvi put zariju sataru u tortu, ne daj bože da im promakne onaj poetičan i dirljiv trenutak kad mlada mladoženji (ili obrnuto),  nežno zamaže nos šlagom. Ja ne znam ko na to ne bi suze pustio!  Sad suze, i đene-đene, ali gromoglasan aplauz se obavezno prolomi salom ili livadom (kako gde). O uzvicima divljenja da i ne govorimo. Jebote, dva trapava stvora i dve ruke (jedna njena, druga njegova) zaseku neki patišpanj sa šest kila margarina... a svi ushićeni ko za vatromet na seoskom vašaru (dakako da je vašar samo metafora, kao i seosko). 

Oduševljenje mase vatrometom i zijanje u nebesa koja paraju i njime se razlivaju zelena i ljubičasta boja (recimo), donekle i mogu da razumem. Čovek je dole, vatromet je gore, čovek na tlu, vatromet na nebu, čovek, sitan, vazda je nemeo ili pak klicao  (kad nije od plača grcao) pred kosmičkim dešavanjima.
Elem, udaljismo se od teme i izađosmo iz onog šatora (velelepnog svakako), a ne videsmo... kako mladenci tortu seku. Ne sekirajte se što niste uhvatili mesto u prvim redovima. Najmanje na jednom mestu eto videobima (ili tako nečeg), sestrić reče... da niko ne ostane uskraćen za tu divnu i istorijsku scenu: mladenci tortu seku i šlagom se mažu... Gledajte vi samo, pljeskajte... Ja odoh iza šatre, da mi suze pred svetom ne teku.