Travnati put posred šumarka koji su s obe strane prigrlile grane privlačio me koliko i uspomene na detinjstvo koje je u meni probudio.
Moji najmanji sestrići jedva dočekaše da se njime uputimo. Dadoše mi rado ručice, jedno s jedne strane, drugo s druge strane, te zađosmo među mlada stabla i trave. Korak po korak i mic po mic... Širok mi osmeh ne beše samo zbog ptica. Nema koraka koji su mi draži od tih maleckih i nesigurnih. Šuma je mirisala, sve do nekih davnih dana, koji mi se nejasno vrzmahu sećanjem.
Čudismo se svemu i zazirasmo od vuka, koji kao tu negde prebiva, pravimo se i oni i ja. Al' nismo mi ništa prepuštali slučaju. Ignjat nam je odmah pronašao mačeve (suvonjave grane koje si mogao jednim zamahom prelomiti), svakome po jedan, da se od vuka branimo. Taj podlac se onda nije usudio ni da proviri.
Tako smo mi, neometano, svim čulima gutali proleće. Korak-dva, pa stanemo pred maslačkom. Ah, divote! Mrdnemo malo, pa se opet ukopamo. Slušaj, ptičica, klikne Ignjat. Viidi kako je lepo, kažem ja. A oni se ushićeno slože: daa! Pa stanemo ozareni, začuđeni, kraj svake travke, da se u sebi naklonimo pred prirodom. Tome sam ih ja naučila: da se posvećuju sitnom i da u tome nalaze vrhunski užitak.
Ignjat opazi zelenkastu mrtvu bubu, izvrnutu na leđa, pa je osmotri poizdalje, na šta ga je silio više strah nego moralni obziri. Samo Staša ne pokaza ni straha ni poštovanja prema tom upokojenom stvoru -- radoznalo, ali ne i saosećajno, ćušnu ga štapom. Život upravo stoga treba još silnije slaviti što znaš da mu se smrt iza leđa prikrada.
Kao da smo zašli u drugi svet, čarobno lep i čarobno zastrašujuć. Pust, kao da kilometrima uokolo nema ničeg sem nas, sem naše očaranosti lepotom i sreće što smo skupa. Netaknuta priroda, okrepljujuća tišina (kojom sam do vrha punila uši), mir, svežina setiše me na dane detinjstva i videh sebe, sanjalicu malu, gde u hladu jabuke zaneseno knjigu čitam. Diši jaako, povremeno sam podsećala sestriće, jako, kao kod lekara. (Nije ta analogija slučajna: priroda je istinski lekovita, privija se na dušu kao melem.) Dišite jako, ovako, naglas sam uvlačila mirise nepoznatog i nevidljivog cveća. A njih dvoje gledali su u me i činili isto.
Moji najmanji sestrići jedva dočekaše da se njime uputimo. Dadoše mi rado ručice, jedno s jedne strane, drugo s druge strane, te zađosmo među mlada stabla i trave. Korak po korak i mic po mic... Širok mi osmeh ne beše samo zbog ptica. Nema koraka koji su mi draži od tih maleckih i nesigurnih. Šuma je mirisala, sve do nekih davnih dana, koji mi se nejasno vrzmahu sećanjem.
Čudismo se svemu i zazirasmo od vuka, koji kao tu negde prebiva, pravimo se i oni i ja. Al' nismo mi ništa prepuštali slučaju. Ignjat nam je odmah pronašao mačeve (suvonjave grane koje si mogao jednim zamahom prelomiti), svakome po jedan, da se od vuka branimo. Taj podlac se onda nije usudio ni da proviri.
Tako smo mi, neometano, svim čulima gutali proleće. Korak-dva, pa stanemo pred maslačkom. Ah, divote! Mrdnemo malo, pa se opet ukopamo. Slušaj, ptičica, klikne Ignjat. Viidi kako je lepo, kažem ja. A oni se ushićeno slože: daa! Pa stanemo ozareni, začuđeni, kraj svake travke, da se u sebi naklonimo pred prirodom. Tome sam ih ja naučila: da se posvećuju sitnom i da u tome nalaze vrhunski užitak.
Ignjat opazi zelenkastu mrtvu bubu, izvrnutu na leđa, pa je osmotri poizdalje, na šta ga je silio više strah nego moralni obziri. Samo Staša ne pokaza ni straha ni poštovanja prema tom upokojenom stvoru -- radoznalo, ali ne i saosećajno, ćušnu ga štapom. Život upravo stoga treba još silnije slaviti što znaš da mu se smrt iza leđa prikrada.
Kao da smo zašli u drugi svet, čarobno lep i čarobno zastrašujuć. Pust, kao da kilometrima uokolo nema ničeg sem nas, sem naše očaranosti lepotom i sreće što smo skupa. Netaknuta priroda, okrepljujuća tišina (kojom sam do vrha punila uši), mir, svežina setiše me na dane detinjstva i videh sebe, sanjalicu malu, gde u hladu jabuke zaneseno knjigu čitam. Diši jaako, povremeno sam podsećala sestriće, jako, kao kod lekara. (Nije ta analogija slučajna: priroda je istinski lekovita, privija se na dušu kao melem.) Dišite jako, ovako, naglas sam uvlačila mirise nepoznatog i nevidljivog cveća. A njih dvoje gledali su u me i činili isto.
Mora da je to bio predivan prizor. Dva deteta drže za ruke svoju tetku (naoko veliku, a iznutra tako malu da još svet doživljava kao čudo) i, očarani šumom, dišu kao da povetarac duva, dišu jako i glasno da im se od daha trava njija. Tetkini koraci nisu jedino što slede...
Нема коментара:
Постави коментар