Nedavno na autobuskoj stanici čovek me upita: Šta je s tobom, jesi li dobro? Štoo (smeškam se -- iako je osam, raspoložena sam -- iako je osam, sve uobičajeno), iznenadih se. (Nijee mi ništaa, nijee mi ništa...)

Nikad nisi bila tako jednostavno obučena, nasmeja se. Ono jeste -- crvene čizme i tamnoljubičasta jakna (tako se zalomilo, suuviše diskretno). A gde je zeleno, gde je ZELENO?!

Ljudi me već godinama gledaju kao krošnju, pa se uplaše za moje zdravlje kad naprasno promenim boju. Bez brige, bez brige, neće jesen na mene: i kad se spolja ne vidi, grane mi se zelene!