Bejah tad još gimnazijalka (pree... ma onomad). I svratim jednom s drugaricom u neku prodavnicu metražne robe. Ja mlada i nesigurna, stidljiva, a žene ko aždaje, sve grabe bez obzira i, razumljivo, preko reda. Pita jedna, pita druga, traži treća... A ja stojim, ćutim i čekam (da me prodavačica primeti i udostoji pažnje).
Stojim ja, strpljivo i učtivo, stoji kraj mene moja drugarica. A vreme odmiče... I ništa ne bi dok ona ne preuze stvar u svoje ruke, tačnije upita mesto mene. Potom mi izloži i prigodnu pouku (učtivo me prekori zbog pasivnosti i uzdržanosti): E moja drugarice (dobro, nazvala me imenom), život mora da se GRABI! A? Aha.
Kanda je razumela ona mala smušena ćurkica. I otad niko pre mene ne dođe do zanosnih tkanina. A preneseno značenje kanda nisam pojmila, nesrećnica. Evo i sad stojim i čekam... da se pojave, da me primete, da me nađu, da me zavole, da me požele, da me u(ne)sreće...
Нема коментара:
Постави коментар