Nemam (više) vremena

Obe smo išle u istom smeru, morale da prevalimo isto (pozamašno)  brdo, pa se upustile u priču. I kad pomenuh jednu od sestričina, komšinica me (oštro, bogami, i prekorno) preseče: A što TI ne napraviš jednu Mašu?
Jaa?! Paa... osmehnuh se, zatečena (uhvativši se za fiktivna rebra, u koja sam potegnuta s neba)...
Veče je bilo prolećno i toplo, mirisno i protkano pesmom ptica, tako da i sama pomislih (previđajući žal): možda bi i trebalo... možda je i moguće... možda bi, naposletku, zaista bilo divno...

Naglas, ne otirući osmeh, rekoh tek (nastojeći da sprdnja sa samom sobom zagluši intimnu usedeličku dramu jedne duše izgubljene u vremenu koliko i u prostoru): nemam, bre, sad vremena (videću nakon praznika, verskih, državnih, ali i nekih ličnih)... I još: da to može da se zamesi od brašna i šećera... 

Ja časa ne bih časila, zapela bih iz petnih žila, iz sve snage, pa nek dobijem i upalu mišića (ko danas kad sam mesila uskršnje keksiće).