Joj, bože, gde sam metnula kukač, zavapi moja majka. (Ko da bog nema preča posla no da po čitav dan zvera gde će ko šta da zaturi. I kako koji uvidi da ne zna gde mu je kukač, varjača, čarape, žena... da ga ćušne laktom u rebra i uperi prstom u traženo ili da mu lupi čvrgu.)
Misliš li da čovek, ovaj bog, stvarno nema bitnijih problema nego da pazi gde ti šta mećeš? Možda je on sveznajući, ali, brate, treba imati obzira (i prioritete). Bavi se krupnim i sudbinskim problemima; ne možeš očekivati da se bakće i oko banalnih sitnica. (Al' što ti je čovek, nikad zadovoljan: daš mu prst, on bi celu ruku.) A kanda bi smrtnik na svevišnjeg prebacio odgovornost i za prozaične svakodnevne muke.
Što je mnogo -- mnogo je! Joj, bože, čemu je smisao mog života (šta si imao na umu)? Zar sam ovo zaslužila kad mrava nisam zgazila (dobro je što bubašvabe ne govore)? Joj, bože, što mi sve ko da sam se na te kamenjem gađala (a od svih tih silnih modrica na tintari nijedna ti nije od kamena koji sam ja potegla, moraš priznati). Bože, daj mi ovo... daj mi ono... Joj, bože, gde mi je kukač?
Zamišljam kako mu ionako vazda dodijavamo (ko manje, ko više, ko stalno, ko povremeno), pa mu često dođe da iskoči iz kože (kad, gle čuda, kože nema) ili da se strmoglavi u zemaljski ambis (što baš i nije pametno, tek bismo mu se tad popeli na glavu). A možda bi najpre, onako besan, dograbio onaj kukač, pa raspalio po ćupendi (kroz koju promaja duva). Ima malo, ima, rekla bi moja baba, pa poćutala (i prećutala: a vi ste prekardašili).
Zamišljam kako mu ionako vazda dodijavamo (ko manje, ko više, ko stalno, ko povremeno), pa mu često dođe da iskoči iz kože (kad, gle čuda, kože nema) ili da se strmoglavi u zemaljski ambis (što baš i nije pametno, tek bismo mu se tad popeli na glavu). A možda bi najpre, onako besan, dograbio onaj kukač, pa raspalio po ćupendi (kroz koju promaja duva). Ima malo, ima, rekla bi moja baba, pa poćutala (i prećutala: a vi ste prekardašili).
Нема коментара:
Постави коментар