Mnogo čemu ja svoje sestriće učim. Recimo, da na život pogledaju iz drugog ugla. Digni glavu, digni glavu, vidi mesec, viidi kako je lep, često govorim najmlađima. A mesec ko velika zlatna lopta (ruke širimo i ukrug pomičemo, da to dočaramo), zaklonjen tamnim oblacima, isprva kroz njih prosijavao, a onda se začas ceo pomolio. Viidi mesec, kako je divan! Tako ja njima (često) govorim, pa svi, ushićeni, rukama stiskamo usta i cičimo pred lepotom kosmosa.
Eno, mece, mece, upru u njega prstom Staša i s terase. Vragolan li je taj nebeski dukat: čas iznad bagrema, čas iznad krova, dok se međ granje rascvetale jabuke nije upleo. Da bi ga bolje videla, Staša se na stolicu popela. To me nasmeja. Računa da mu se nešto značajno približila, pa će joj biti krupniji i jasniji. Mece, mece, pokuša svoje oduševljenje da podeli s majkom. Ali majka kao da ne čuje, kao da ne razume (a ne razume to divljenje i očaranost prirodom). Oduševi se nekad, naredih sestri i ona izveštačeno kliknu. Kad odrasteš, obnevidiš za sva ovozemaljska i nadzemna čuda. Ili ih gledaš drugim očima. Pogledaš u nebo i pomisliš: izgleda da će kiša (pokisnuće mi veš na žici). Pogled ti padne na travu i pomisliš: jao, trebalo bi već danas pokositi (i prelepe maslačke, za njima me uvek duša boli)! Mesto da legneš u travu, pa zuriš u nebo, uhodiš ptice i smeškaš se oblacima.
Eno, mece, mece, upru u njega prstom Staša i s terase. Vragolan li je taj nebeski dukat: čas iznad bagrema, čas iznad krova, dok se međ granje rascvetale jabuke nije upleo. Da bi ga bolje videla, Staša se na stolicu popela. To me nasmeja. Računa da mu se nešto značajno približila, pa će joj biti krupniji i jasniji. Mece, mece, pokuša svoje oduševljenje da podeli s majkom. Ali majka kao da ne čuje, kao da ne razume (a ne razume to divljenje i očaranost prirodom). Oduševi se nekad, naredih sestri i ona izveštačeno kliknu. Kad odrasteš, obnevidiš za sva ovozemaljska i nadzemna čuda. Ili ih gledaš drugim očima. Pogledaš u nebo i pomisliš: izgleda da će kiša (pokisnuće mi veš na žici). Pogled ti padne na travu i pomisliš: jao, trebalo bi već danas pokositi (i prelepe maslačke, za njima me uvek duša boli)! Mesto da legneš u travu, pa zuriš u nebo, uhodiš ptice i smeškaš se oblacima.
Ne želim nikad da odrastem! Zagrljeni moji sestrići i ja svake noći gledamo mesec i grcamo od sreće.
Нема коментара:
Постави коментар