Navalila sestra da s Mašom vežbam pravopis i glavne delove rečenice, prekosutra ima kontrolni. Mi vežbamo, a ona nam stoji, tačnije sedi (ili, ako ćemo pravo, pre leži), nad glavom i suflira. Ignjat sve vreme obleće oko kreveta (našeg poligona za vežbanje i za sve druge aktivnosti: surfovanje po netu, hvatanje zjala, obedovanje...) i navaljuje da i za njega nešto učinim: moze skacemo po baricama, a, moze skacemo po baricama...? Pa ko bi mogao da ostane ravnodušan na taj molećivi pogled i glasić? Može, bre, može, skakaćemo nego šta! (A ko će drugi nego ja, i on to zna.) Ima sve drugo da ostavim i odosmo. Daj čizme, daj jakne, gde su kape... Jao, za onakav njegov osmeh vredi i bos u blato istrčati! A šta ćemo sa Stašom (nema gumene čizme)?
Hteli -- ne hteli, sa sobom smo je poveli (jer nas u stopu pratila, naročito otkad je primetila da se spremaju neke jakne). Ali sam je vazda morala držati na "kratkom povocu", tj. u naručju, da u bare ne bi zagazila: sad jaa, oću jaa, jaa... E, ne možeš, mukice, dok ne kupiš čizmice! A Ignjat u onim čizmama-krokodilima zagazi (kivna sam jako na one što prave čizme gumene, zašto za mene ne naprave velike krokodile zelene?!), pa stoji, ispituje teren dok napokon ne poskoči i voda mu pljusnu do pojasa. E, a kad gledamo one svinje, Pepu i njenu užu familiju kako skaču, ni kapljica ne prsne gde ne treba. Kako nas navlače da pokvasimo hlače!
Hteli -- ne hteli, sa sobom smo je poveli (jer nas u stopu pratila, naročito otkad je primetila da se spremaju neke jakne). Ali sam je vazda morala držati na "kratkom povocu", tj. u naručju, da u bare ne bi zagazila: sad jaa, oću jaa, jaa... E, ne možeš, mukice, dok ne kupiš čizmice! A Ignjat u onim čizmama-krokodilima zagazi (kivna sam jako na one što prave čizme gumene, zašto za mene ne naprave velike krokodile zelene?!), pa stoji, ispituje teren dok napokon ne poskoči i voda mu pljusnu do pojasa. E, a kad gledamo one svinje, Pepu i njenu užu familiju kako skaču, ni kapljica ne prsne gde ne treba. Kako nas navlače da pokvasimo hlače!
Onda smo rešili da osmotrimo jednu veeliku baru (u kojoj se nekad kupaju guske). Strašna bara, velika ko more, tu ne smemo da prilazimo blizu. A ni guskama, koje potom posetismo, jer znaju i hoće da ugrizu. Guske i patke, čim nas spazuše kako nepristojno u njih zurimo preko plota, odgegaše se glasno negodujući u zaklon. A tamo ih sačeka gazdarica i smesti u spavaonicu. Nema veze, možemo da vidimo svinje, po Ignjatovoj želji. No najpre svratismo do krava. Pa videsmo i piliće.
Hm, sve videsmo, ali kući nam se još ne ide. Na ulicu pred nas izađe Maša, ljuta što smo nekud šetali bez nje (dok je ona morala da uči). Da nam oprosti i odobrovolji se, ubacismo Ignjata u kolica, koja ja poterah, dok Staša stisnu sestrinu ručicu i uputi se peške. Ignjat je vazda tražio da vozim brzo, što meni i ne pada teško (i sama volim kad me taj zanos obuzme), ali sam morala da nadzirem ostatak ekipe. Kad zađosmo u ulicu kojom automobili gotovo i ne prolaze, svi se obradovasmo i prepustismo slobodi: svako je mogao da vozi i trči kako mu volja. I svi smo se smejali, od svežeg vetra u kosi čovek se ponaša ko da ga neko golica. A kiši se nismo nadali. Nekako najednom osu sitno da pada. Ignjat navuče krov nad glavom. I na sreću, iz drugog puta, dopusti da sestru ubacim kod njega. Tako su se nekako stisli, a ja pojurila ka kući.
Jel' bilo lepo, Stasa, čuh kako Ignjat, s osmehom, pita malu sestru. Ona mora da je samo klimnula glavom, da ne narušava tu kišom protkanu idilu. Lepo, nego šta, uvek nam je lepo kad smo skupa. Lepo je njima što su mali i lepo je meni što nikad neću, baš neću, da odrastem.
Hm, sve videsmo, ali kući nam se još ne ide. Na ulicu pred nas izađe Maša, ljuta što smo nekud šetali bez nje (dok je ona morala da uči). Da nam oprosti i odobrovolji se, ubacismo Ignjata u kolica, koja ja poterah, dok Staša stisnu sestrinu ručicu i uputi se peške. Ignjat je vazda tražio da vozim brzo, što meni i ne pada teško (i sama volim kad me taj zanos obuzme), ali sam morala da nadzirem ostatak ekipe. Kad zađosmo u ulicu kojom automobili gotovo i ne prolaze, svi se obradovasmo i prepustismo slobodi: svako je mogao da vozi i trči kako mu volja. I svi smo se smejali, od svežeg vetra u kosi čovek se ponaša ko da ga neko golica. A kiši se nismo nadali. Nekako najednom osu sitno da pada. Ignjat navuče krov nad glavom. I na sreću, iz drugog puta, dopusti da sestru ubacim kod njega. Tako su se nekako stisli, a ja pojurila ka kući.
Jel' bilo lepo, Stasa, čuh kako Ignjat, s osmehom, pita malu sestru. Ona mora da je samo klimnula glavom, da ne narušava tu kišom protkanu idilu. Lepo, nego šta, uvek nam je lepo kad smo skupa. Lepo je njima što su mali i lepo je meni što nikad neću, baš neću, da odrastem.
Нема коментара:
Постави коментар