Ne prskaj

U našoj malenoj varoši izgrađena je pogolema fontana. I taj mali trg na kojem je sad je postao mesto okupljanja. Tako smo i mi danas na jednoj od klupa doručkovali, a nakon kupovine neki su nanovo sedeli, a neki jurcali oko fontane. Ovi drugi totalno su se raspustili. Kad rešismo da pođemo kući, sestra prva odmače, ne čekajući da se deca saberu. A mene neki čovek, što je na klupi sedeo s ćerkom, prepade: -- Jesu to vaša deca? (Nekoliko trenutaka bejah ih smetnula s oka.)
Pogledah ga i ne stigoh još ni da odgovorim, a on se, vukući svoju majcu unapred kao dokaz, požali: -- Prskaju me! Potom se obrati Matiji: - Mali, šta me prskaš?
- Što si prskao čoveka? - upitah i ja, da ne bude kako podržavam njegovo (zlo)delo.
- Pa promašio sam - priznade sa smeškom Matija (što je Ignjata nišanio, a nije gledao kud gađa dok vodom mlazeve zahvata).
Čovek je bio namršten ko da mu je bogzna kakvu štetu naneo. Ostade takav i pošto mu se izvinih i nastavih deci da držim predavanje o ponašanju. I meni bi verovatno smetalo da me tuđa deca prskaju, ali ovaj je baš namćor.
Kad sustigoh sestru, prekorih je što je decu meni (da ne kažem mene na milost njima) ostavila. Maša kasnije primeti kako je gospodin samo hteo da sazna imam li decu.Sestra se složi da nije znao kako da mi pristupi. 

- Ma jeste - rekoh- hteo da mi kaže kako super izgledam... s tolikom šašavom decom.
Stigavši peške kući shvatismo da će nam uskoro i bus proći. 

- Mogli smo još da sedimo (i busom dođemo) - reče sestra deci.
- Mogli ste još da prskate onog čoveka - dodadoh i ja. - Bar da ga propisno okupate.
A ja ni rađala ni luk mirisala, a da nagrabusim.