Da bih ja s nekim na netu ćaskala, taj mora ozbiljno da me zaintrigira (neobičnim, vešto prepletenim) rečima.

Kako si, šta se radi, što ne spavaš, koliko si stara (ili mlada), kako se zoveš, gde živiš, jesi udata, što nisi, imaš li dece, što nemaš, hoćeš da imaš, što nećeš... automatski diskvalifikuje potencijalnog sagovornika.

A uvek budem pristojna i odgovaram... ali ne kako se očekuje, pa strpljivo sačekam da sagovornik izgubi živce, za kojima i sam utekne glavom bez obzira.

Nisam udata. I neću da se udajem, naročito preko Fejsa. Produži dalje...

Negde sigurno čeka žena koja će ti odgovoriti: dobro sam, surfuje se po netu, jer ćaskam s tobom haha, šta misliš hehehe, dvadeset sedam ili trideset četiri, Anđela, u Negotinu, nee :(, nisam imala sreće s momcima, nemam, niko se nije zeznuo da mi ih napravi (a ne rađaju se od masnih kolača)...

Produži dalje. Ja nisam ta kojoj se nadaš. Ti nisi onaj koji ne postoji.