U autobusu sam spavala i probudih se pred samim odredištem. Imala sam taman toliko vremena da pređem u drugi autobus, kojim ću otići jednu stanicu tj. do same kuće.
Pogledah spreda, ali natpisa ne beše. Kako u blizini spazih vozača, upitahm da ne uđem u pogrešan: -- Da li je ovaj za N?
Jeste, vozač klimnu glavom. Ali je i on za mene (iako smo potpuni stranci) imao pitanje: -- Kako ti nije vrućina u tome?
Onako pospana, ne shvatih iz pve na šta misli. Ovijena sam bila šalom, obula patike (jutros beše sveže). A mislio je na šalvare i zurio u njih.
-- Nije -- rekoh (mada ga se i ne tiče) poluosmehnuta -- to je tanko i prijatno.
-- Bolje da si obukla minić! -- nije ni slušao moje objašnjenje, kanda se prepustio mašti (a nije mogao ni da zamisli u tom miniću moju desnu nogu udvostručenu od ujeda insekta).
O, bože, i da sam ikad pomislila da angažujem stilistu, ne bih ga tražila među Lastinim šoferima.