Moji sestrići i ja do poznanika u jednom lepom i tihom zaseoku stigli smo preko livada i putem nad kojim se nadvijao cvet bagrema. A tamo domaćin u šali primećuje: -- Ovde ima mnogo neoženjenih momaka!
Hm, kakve to veze sa mnom ima? Zanimaju me ko i lanjski sneg.
-- Ja ne znam kako si ti smela da dođeš -- nastavlja on -- kad ovde ima petnaest kuća, a sigurno sedam-osam neoženjenih momaka. (Koji su verovatno svi daleko mlađi od mene, što gubi iz vida.)
Samo se osmehnuh. Što bih se bojala? Od mrgodnog pogleda ne treba mi ubojitije oružje.
Razumem u čemu je problem, ali, veruj mi, ja nisam rešenje. I nisam humanitarna organizacija.