До пре неки дан се у кући говорило како летовања ове године неће бити. Понајвише зато што је практично немогуће у један ауто (безбедно и удобно) спаковати троје деце, разног (и махом осетљивог) узраста, једну (позамашну) мајку и једну (нипошто ситну) тетку. Једино је возачу место сигурно. Други проблем је што Сташа тек начиње трећи месец живота. Али за путовање одојчади надалеко нашли смо аргументе (и одобрење) на Гуглу: писале жене своја искуства, а и лекари савете (свака им се позлатила: може, што не може - пут преспава, а после лешкари у собној хладовини док не мине врућина).
Од пре неки дан повремено се као могућ (и неминован, ако неко Машу пита) спомиње одлазак у Црну Гору (од чега ми срце скаче... преко оних црногорских стена, Таре и Мораче). Маша прегледа фотографије из прошлог и претпрошлог лета и, на своју руку, одлучује где ће се ићи (за њу је то одавно једино питање). И прави, мученица, распоред, планира ко ће где сести (пошто је увидела да је то једина мука због које летовање виси о концу). /Машо, проблем је што неки од нас (позамашни) хоће да ЛЕГНУ. Неки хоће, а неки (малецки) морају... пут да преспавају (и да не кмече)./ А ја... маштам (признајте да сте изненађени) од какве ћу све чипке сашити хаљинице за плажу, те с којим папучама, минђушама, шеширима их упарити.
Не можете, Машо, сви да станете позади, објашњавам јој (а срце ми се цепа што она лагуна није пола метра шира). Можемо, кликће она, ишли смо тако пре неки дан у Младеновац. Али, Машо, друго је то, немогуће је тако путовати десет-дванаест сати. Па премештаћете се (мењати) мама и ти, каже Маша (чврсто решена да се и ове године загњури у море). Тата стане и преместите се (мама пређе позади, да нестане под гомилом деце... а тетка напред, да исправи ноге, леђа, врат и сијасет других делова), тако лако, ко један и један су два.
Можда би све било лакше да већина, тј. две трећине укупног дечјег фонда не мора да седи, односно лежи у специјалним седиштима и носиљкама. Седишта и носиљке су широки ко рамена билдера (не знам где је Маша мислила да уденем своју задњицу, па није то жетон на аутобуском перону).
Машина мајка мисли да би Маша могла (и морала) да седи као мировник и стражар између седишта и носиљке, тј. Игњата и Сташе (да гусар са седишта не дограби малену бундевицу). Али шта са тетком?
Проблем си ти, обрати ми се (као да нисам знала; ја сам увек, ако не главни, оно највећи, проблем) сестра јуче. Ништа, додаде, ти ћеш морати аутобусом да идеш. Добро, то и није проблем, рекох ја (само да видим оне горе, да видим старинске зидине, жалузине... да чујем таласе и зрикаваца гласе... да легнем под онe борове, па да шест дана не устанем...).
Е па неећу, нећу, побуни се Маша (не желећи ни да чује за ту могућност), па да падне! Недавна несрећа, превртање аутобуса који је приспео из Грчке, с мора, оставила је јак утисак на моју сестричину. И она, изгледа, стрепи да се сви аутобуси који одлазе на море или се отуд враћају - преврћу, те стога нису подобни да њима путују тетке. Што је сигурно -- сигурно: тетку под мишку, па мирно спавај (пригњечена на задњем седишту аутомобила).
Од пре неки дан повремено се као могућ (и неминован, ако неко Машу пита) спомиње одлазак у Црну Гору (од чега ми срце скаче... преко оних црногорских стена, Таре и Мораче). Маша прегледа фотографије из прошлог и претпрошлог лета и, на своју руку, одлучује где ће се ићи (за њу је то одавно једино питање). И прави, мученица, распоред, планира ко ће где сести (пошто је увидела да је то једина мука због које летовање виси о концу). /Машо, проблем је што неки од нас (позамашни) хоће да ЛЕГНУ. Неки хоће, а неки (малецки) морају... пут да преспавају (и да не кмече)./ А ја... маштам (признајте да сте изненађени) од какве ћу све чипке сашити хаљинице за плажу, те с којим папучама, минђушама, шеширима их упарити.
Не можете, Машо, сви да станете позади, објашњавам јој (а срце ми се цепа што она лагуна није пола метра шира). Можемо, кликће она, ишли смо тако пре неки дан у Младеновац. Али, Машо, друго је то, немогуће је тако путовати десет-дванаест сати. Па премештаћете се (мењати) мама и ти, каже Маша (чврсто решена да се и ове године загњури у море). Тата стане и преместите се (мама пређе позади, да нестане под гомилом деце... а тетка напред, да исправи ноге, леђа, врат и сијасет других делова), тако лако, ко један и један су два.
Можда би све било лакше да већина, тј. две трећине укупног дечјег фонда не мора да седи, односно лежи у специјалним седиштима и носиљкама. Седишта и носиљке су широки ко рамена билдера (не знам где је Маша мислила да уденем своју задњицу, па није то жетон на аутобуском перону).
Машина мајка мисли да би Маша могла (и морала) да седи као мировник и стражар између седишта и носиљке, тј. Игњата и Сташе (да гусар са седишта не дограби малену бундевицу). Али шта са тетком?
Проблем си ти, обрати ми се (као да нисам знала; ја сам увек, ако не главни, оно највећи, проблем) сестра јуче. Ништа, додаде, ти ћеш морати аутобусом да идеш. Добро, то и није проблем, рекох ја (само да видим оне горе, да видим старинске зидине, жалузине... да чујем таласе и зрикаваца гласе... да легнем под онe борове, па да шест дана не устанем...).
Е па неећу, нећу, побуни се Маша (не желећи ни да чује за ту могућност), па да падне! Недавна несрећа, превртање аутобуса који је приспео из Грчке, с мора, оставила је јак утисак на моју сестричину. И она, изгледа, стрепи да се сви аутобуси који одлазе на море или се отуд враћају - преврћу, те стога нису подобни да њима путују тетке. Што је сигурно -- сигурно: тетку под мишку, па мирно спавај (пригњечена на задњем седишту аутомобила).
Нема коментара:
Постави коментар