Маша пре неки дан опет рече како ће и њој мама и тата купити пса за рођендан. Машо, жацнух се, пас не мора да се купи (љубав се не купује, љубав се не продаје - љубав се за љубав даје)!
Пуни су азили предивних напуштених паса. Сваки од њих би једва дочекао неку девојчицу која ће га мазити и пазити, око које ће поскакивати и вијати јој се око ногу, за којом ће трчати ливадама и коју ће жудно чекати пред вратима.
Не разумем зашто пас мора бити с педигреом, да имаш црно на бело с којим га је татом зачела мама, па после да га (зими одевеног у скафандер, лети у провокативни бикини) шеташ на узици и шепуриш се по чаршији: Фифи, гледај право, Фифи, дигни реп...
Уосталом, не волим псе на узици. Тешко је бити Фифи (на узици од свиле, са ноктима лила, с машницом од тила...). Ниједан мој пас никад није био везан (ко још везује своје пријатеље?) јер ниједан није био агресиван (не служише ми да кидишу на комшију, још мање да га растргну). Сви су били омањи, шаренкасти, доброћудни и ведри. Ниједноме не знадох (нити ме занимало) ко је отац, а ни трудила се нисам да знам расу (нису ми служили као статусни симбол, као знак "отмености" - никад нисам чезнула за "ноблесом" нити сам била наклоњена "опанчаркама").
Зашто све мора да се гурне у неку фиоку, да се класификује, означи, етикетира? Мешанац, авлијанер... срећан пас.
Пуни су азили предивних напуштених паса. Сваки од њих би једва дочекао неку девојчицу која ће га мазити и пазити, око које ће поскакивати и вијати јој се око ногу, за којом ће трчати ливадама и коју ће жудно чекати пред вратима.
Не разумем зашто пас мора бити с педигреом, да имаш црно на бело с којим га је татом зачела мама, па после да га (зими одевеног у скафандер, лети у провокативни бикини) шеташ на узици и шепуриш се по чаршији: Фифи, гледај право, Фифи, дигни реп...
Уосталом, не волим псе на узици. Тешко је бити Фифи (на узици од свиле, са ноктима лила, с машницом од тила...). Ниједан мој пас никад није био везан (ко још везује своје пријатеље?) јер ниједан није био агресиван (не служише ми да кидишу на комшију, још мање да га растргну). Сви су били омањи, шаренкасти, доброћудни и ведри. Ниједноме не знадох (нити ме занимало) ко је отац, а ни трудила се нисам да знам расу (нису ми служили као статусни симбол, као знак "отмености" - никад нисам чезнула за "ноблесом" нити сам била наклоњена "опанчаркама").
Зашто све мора да се гурне у неку фиоку, да се класификује, означи, етикетира? Мешанац, авлијанер... срећан пас.
Нема коментара:
Постави коментар