Још недељу дана пре порођаја (не свог, разуме се), ја сам обишла неке радње с одећом за бебе и тачно знала у шта желим да оденем Сташу. То ми је умногоме олакшало посао и приволело мог зета да Машу и мене причека најпре испред Делта ситија, а потом испред Имо центра... Ма само зачас да узмемо, знамо шта ћемо. Зачас се отегло на пола сата, па на сат... Зет је сад могао да види како изгледа кад он обмањује муштерије да стиже за пет минута. И био је много љут.
Али нема везе, преболеће, важно да смо ми приграбиле све слатке хаљинице, зекице, мајичице... Маша је сестри купила шарене еспадриле. Пола сата смо провеле преговарајући (можда нам то баш не треба, да промислимо, други пут ћемо... иако се и мени допадаху), узалуд. Коначно је, скрстивши руке, рекла: нећу с тобом да се расправљам! И отишле смо на касу.
У Ош-кошу ја сам грабила одећу као луда (касирка је пола сата рачун куцала). Обрадовах се силно пронашавши пинк мајицу с мацом, коју сам већ раније закибицовала: јао, супер, сачекала ме је! На крају сам личила на ону свраку у цртаћима која граби силна јаја у наручје док дрвеће поскакује. /На исту птицу ме подсећала и баба кад се руку пуних јаја враћала из штале (јесте, некад су тамо боравиле краве, а кад их је баба распродала, уселиле су се кокошке и "адаптирале" простор у комфоран кокошињац)./
Таман кад решисмо да на куповину ставимо тачку, зазврча ми мобилни. Где сте, нервозно упита зет. Ево, само да платимо, рекох, па оптрчах још једном по радњици, да ми случајно нешто лепо не промакне. Тек онда коначно спустих хрпу одеће на пулт.
Кад се појависмо на вратима тржног центра, зету је ваљда свануло. Онда нам је, намргођен, издекламовао тачно време, од толико до толико, које смо у радњама провеле (ми купујемо натенане, он седи (у ауту) ко на иглама). Сат времена сте куповале шпилхознице, обрeцну се бесно (их, шта би он све за то време код куће обавио). Ма је ли могуће да је прошло толико?! Боже, како време лети, ми нисмо ни осетиле. /Куповина захтева дебеле живце... кад други купују, а ти чекаш./
Али нема везе, преболеће, важно да смо ми приграбиле све слатке хаљинице, зекице, мајичице... Маша је сестри купила шарене еспадриле. Пола сата смо провеле преговарајући (можда нам то баш не треба, да промислимо, други пут ћемо... иако се и мени допадаху), узалуд. Коначно је, скрстивши руке, рекла: нећу с тобом да се расправљам! И отишле смо на касу.
У Ош-кошу ја сам грабила одећу као луда (касирка је пола сата рачун куцала). Обрадовах се силно пронашавши пинк мајицу с мацом, коју сам већ раније закибицовала: јао, супер, сачекала ме је! На крају сам личила на ону свраку у цртаћима која граби силна јаја у наручје док дрвеће поскакује. /На исту птицу ме подсећала и баба кад се руку пуних јаја враћала из штале (јесте, некад су тамо боравиле краве, а кад их је баба распродала, уселиле су се кокошке и "адаптирале" простор у комфоран кокошињац)./
Таман кад решисмо да на куповину ставимо тачку, зазврча ми мобилни. Где сте, нервозно упита зет. Ево, само да платимо, рекох, па оптрчах још једном по радњици, да ми случајно нешто лепо не промакне. Тек онда коначно спустих хрпу одеће на пулт.
Кад се појависмо на вратима тржног центра, зету је ваљда свануло. Онда нам је, намргођен, издекламовао тачно време, од толико до толико, које смо у радњама провеле (ми купујемо натенане, он седи (у ауту) ко на иглама). Сат времена сте куповале шпилхознице, обрeцну се бесно (их, шта би он све за то време код куће обавио). Ма је ли могуће да је прошло толико?! Боже, како време лети, ми нисмо ни осетиле. /Куповина захтева дебеле живце... кад други купују, а ти чекаш./
Нема коментара:
Постави коментар