Башта је тек двадесетак метара од куће, а као да је километрима далеко. Ту утихњује звук аутомобила, а почиње концерт баштенског и шумског живља, ту воља престаје да отиче, а ране зацељују...
Јагоде увек берем (најчистије и највеће и поједем) кад већ почне да пада мрак, па се утркујем ко ће пре. Вечерас, пошто напуних зелену ванглу, седох на земљу крај црног лука, да уживам у самоћи и да мислим (у последње време немам прилике за то)...
Да, живети док живимо, правило то не спори; ал' шта да радимо са животом кад БОЛИ?! Живот је леп, певуши цврчак на моје уво. Леп је, леп... ал' болии... Живот је леп, као да шапну мачка, намерно се очешавши, мазно, о моју ногу (сви су у потрази за нежношћу). Леп је, не поричем... ал' боли, болии. Живот је леп, зацвркуташе углас и птице из шуме, с намером да ми "ставе руку на раме". Једна муња се разли небом... Да, леп је и величанствен.
Лева ми рука беше ослоњена лактом о колено, а дланом о браду, док сам десном (малочас ижареном копривама) узимала насумице и, предано, као да ничег важнијег нема, дробила ситне бусичице. Расута прашина лепила ми се за прсте умазане соком од јагода, док ми се поглед губио у даљини, негде преко шуме, бога питај где... Да ли су ратарске руке моје бабе, умазане блатом, биле срећније од мојих, што поваздан почивају на тастатури, у потрази за спасом од бесмисла; је ли моја баба, заривајући вилу у сено, била срећнија и испуњенија од мене, с главом заривеном у облацима?!
Једна птичица, нешто тамнија од неба, пролете преко баште, а мој поглед лево преко високог дрвећа у суседном дворишту. Мрвећи бусике и једва се опирући пориву да легнем на тло, помислих како ће то бити кад мене више не буде... Птице ће и даље певати, шуме ће и даље шумети, бубе певачице и даље ће тврдити како је живот леп... И биће.
Ту негде, надомак плота, под тим крошњама лежи мој пас. Од марта не може да устане... иако ми се вечерас учинило да ме, како је имао обичај, у башти чека. Зашто ноћас тако чудно шуме јабланови... или јасенови, храстови, тополе... не знам нити видим које дрво се грана над мојим вечно уснулим пријатељем.
Тко сам и што сам, што ћу, кога волим, што тражим, куда идем, за чим лутам? Узалуд небо за одговор молим, уплашен собом своје сузе гутам; тајанство ствари и живота зебе, не познам ништа, а најмање себе...
Кад би бар смисао живота извирио откуд, јасан, попут ове беле мачке што промиче међ струковима лука (да се, пропевши се на задње ноге, из кофе воде нагута). Ништа се не види и ништа се не зна. Може сутра бити срећа (ако је веровати Шимборској) иако је петак. Могу и ја бити песник (то што мислите да је плагијат, зове се интертекстуалност). Или ратарка. Док не будем земни прах.
Да, живети док живимо, правило то не спори; ал' шта да радимо са животом кад БОЛИ?! Живот је леп, певуши цврчак на моје уво. Леп је, леп... ал' болии... Живот је леп, као да шапну мачка, намерно се очешавши, мазно, о моју ногу (сви су у потрази за нежношћу). Леп је, не поричем... ал' боли, болии. Живот је леп, зацвркуташе углас и птице из шуме, с намером да ми "ставе руку на раме". Једна муња се разли небом... Да, леп је и величанствен.
Лева ми рука беше ослоњена лактом о колено, а дланом о браду, док сам десном (малочас ижареном копривама) узимала насумице и, предано, као да ничег важнијег нема, дробила ситне бусичице. Расута прашина лепила ми се за прсте умазане соком од јагода, док ми се поглед губио у даљини, негде преко шуме, бога питај где... Да ли су ратарске руке моје бабе, умазане блатом, биле срећније од мојих, што поваздан почивају на тастатури, у потрази за спасом од бесмисла; је ли моја баба, заривајући вилу у сено, била срећнија и испуњенија од мене, с главом заривеном у облацима?!
Једна птичица, нешто тамнија од неба, пролете преко баште, а мој поглед лево преко високог дрвећа у суседном дворишту. Мрвећи бусике и једва се опирући пориву да легнем на тло, помислих како ће то бити кад мене више не буде... Птице ће и даље певати, шуме ће и даље шумети, бубе певачице и даље ће тврдити како је живот леп... И биће.
Ту негде, надомак плота, под тим крошњама лежи мој пас. Од марта не може да устане... иако ми се вечерас учинило да ме, како је имао обичај, у башти чека. Зашто ноћас тако чудно шуме јабланови... или јасенови, храстови, тополе... не знам нити видим које дрво се грана над мојим вечно уснулим пријатељем.
Тко сам и што сам, што ћу, кога волим, што тражим, куда идем, за чим лутам? Узалуд небо за одговор молим, уплашен собом своје сузе гутам; тајанство ствари и живота зебе, не познам ништа, а најмање себе...
Кад би бар смисао живота извирио откуд, јасан, попут ове беле мачке што промиче међ струковима лука (да се, пропевши се на задње ноге, из кофе воде нагута). Ништа се не види и ништа се не зна. Може сутра бити срећа (ако је веровати Шимборској) иако је петак. Могу и ја бити песник (то што мислите да је плагијат, зове се интертекстуалност). Или ратарка. Док не будем земни прах.
Нема коментара:
Постави коментар