уторак, 16. јун 2015.

Пекар и глуви телефони

Једва да сам и крочила у пекару, а пекар готово прескочи колегиницу, не би ли ме лично услужио: изволите! Две пројице и две...
Ваше омиљене проје, чујем ја (а он говори сасвим друго), док ми са смешком пакује наручено. Да, насмејах се (а и он се погласно исцери, што је "погодио")... Почеках тренутак, па још и додадох (искрено): нисам боље јела (помучим се док их начнем, а после грицкам лагано, нигде не журим). Сад он вероватно разумеде да "нисам разумела" (што и јесте истина; а није ни чудо: галама у пекари - ем жваћу, ем разглабају), пошто ми понови: зелена је ваша омиљена боја, стално нешто зелено (одевате)! /Упркос "глувим телефонима" коначно смо успели да "успоставимо везу"./
Ааа, јесте (боже, што сам кретен: он о боји, ја о проји), јесте (тешко уочити; већ и врапци на грани преврћу очима кад ме спазе). Зелено, волим те, зелено (и пекар ту љубав из прикрајка прати).

Нема коментара:

Постави коментар