недеља, 28. јун 2015.

Ко хоће одмора у вртић мора

По цео дан мајка од ње захтева да буде полицајац, ловац, стражар, пастир, десна (макар и мала) рука...
Машо, не дај му да оде на спрат (мали брат, а велике амбиције: вазда кидише на опасне степенице и кани да се успентра кад нико не види)! Машо, молим те (некад је моле, а некад нема времена за учтивост), затвори врата (купатила, да не уђе... па да отвара боце с кућном хемијом или по шољи брља, још горе да у њу нешто баци, утолико горе што је Игњат недавно научио да пушта воду). Машо, затвори врата (дневне собе, да не изађе)! Машо, узми му кутлачу (и добро пази да те њоме не млатне)!
Машо, не дај му! Машо, држи га! Машо, пази га! Машо, љуби те мама, додај ми флашицу с млеком! Машо, ово, Машо, оно... и налозима (чак и кад су формална молба) никад краја.
И Маши прекипело (кад имаш малог брата, а брат немирне ноге... и руке, немаш предаха)! Па није она ни пас чувар ни бебиситерка! Ја ћу сутра да идем у вртић (у последње време иде повремено), изјави једног дана. Што, упита мајка. Да се одморим! /Ко хоће одмора, док му брат расте, у вртић мора./

Нема коментара:

Постави коментар