Требало ми је два тренутка да схватим како је однос библиотекарке и једног корисника читаонице малчице непријатан.
Нисам чула о чему говоре, само повишен глас и у њему извесну оштрину. Потом дођоше скупа до његовог места, где она установи да су слушалице биле подешене на "муте" (очито се човек жалио да је опрема неисправна и кочи га у процесу образовања). Одлазећи, на нешто упозори смушеног господина, рекавши да ће (ако он... учини нешто што не треба... како ваљда има обичај, није му први пут, накнадно закључих) морати да позове обезбеђење. У наредним сатима склопила сам коцкице и схватила да је човек вероватно стари знанац и редовни посетилац (тиме и изгредник).
Врло брзо ми остали корисници згледали смо се и смејуљили једни другима (и страшна и смешна збивања зближавају људе, те постаје природно да се упусте у комуникацију, бар погледима) у неверици, па опет поглеедали средовечног човека. А он у трансу: склопљених очију, слуша музику, млатара рукама енергично и забацује главу (у какав ли је севдах пао, мајко божја?). У једном моменту поче и наглас да пева (нешто на енглеском), прво слабим шапатом, па све јаче (потпуно несвестан ситуације око себе). Но библитекарке тад не беше у близини, па смо морали да ћутимо и трпимо (а књиге се манемо). Додуше, боље и то, но да је улетео с неком утоком и све нас послао богу на истину. Уосталом, у тој мултимедијалној читаоници ионако је тешко бити концентрисан (звекећу ко луде оне типке на тастатури), сем ако не зеваш у Фејсбук и сурфујеш по нету.
Док се касније враћах с ручка, у ходнику спазих библиотекарке како трчкарају за чланом обезбеђења. Аха, сигурно је онај прекардашио, помислих, пењући се уз степенице. Шта ли је сад урадио, која ли је кап прелила чашу?
Док сам седала на своје место, спазих човека како наваљен на сто, опуштен ко у својој соби, хрче ли хрче (није ни чудо, колико се бацакао - преморио се, није у цвету младости). Тако већ пола сата, рече с осмехом девојка до мене.
Убрзо се појави чика из обезбеђења. Види се да је баш неки фин, нежан... Он седе крај успаваног "лепотана", почека мало гледајући га, па га пробуди и обрати му се тек мрдањем очију.
А овај необични "читалац" не зна где се налази. Гледа службеника ко да је пао с Марса. Данас човек не може поштено ни да се наспава! Неколико минута прође док се мало освести и пристаде да крене напоље. Више се није вратио.
Нисам чула о чему говоре, само повишен глас и у њему извесну оштрину. Потом дођоше скупа до његовог места, где она установи да су слушалице биле подешене на "муте" (очито се човек жалио да је опрема неисправна и кочи га у процесу образовања). Одлазећи, на нешто упозори смушеног господина, рекавши да ће (ако он... учини нешто што не треба... како ваљда има обичај, није му први пут, накнадно закључих) морати да позове обезбеђење. У наредним сатима склопила сам коцкице и схватила да је човек вероватно стари знанац и редовни посетилац (тиме и изгредник).
Врло брзо ми остали корисници згледали смо се и смејуљили једни другима (и страшна и смешна збивања зближавају људе, те постаје природно да се упусте у комуникацију, бар погледима) у неверици, па опет поглеедали средовечног човека. А он у трансу: склопљених очију, слуша музику, млатара рукама енергично и забацује главу (у какав ли је севдах пао, мајко божја?). У једном моменту поче и наглас да пева (нешто на енглеском), прво слабим шапатом, па све јаче (потпуно несвестан ситуације око себе). Но библитекарке тад не беше у близини, па смо морали да ћутимо и трпимо (а књиге се манемо). Додуше, боље и то, но да је улетео с неком утоком и све нас послао богу на истину. Уосталом, у тој мултимедијалној читаоници ионако је тешко бити концентрисан (звекећу ко луде оне типке на тастатури), сем ако не зеваш у Фејсбук и сурфујеш по нету.
Док се касније враћах с ручка, у ходнику спазих библиотекарке како трчкарају за чланом обезбеђења. Аха, сигурно је онај прекардашио, помислих, пењући се уз степенице. Шта ли је сад урадио, која ли је кап прелила чашу?
Док сам седала на своје место, спазих човека како наваљен на сто, опуштен ко у својој соби, хрче ли хрче (није ни чудо, колико се бацакао - преморио се, није у цвету младости). Тако већ пола сата, рече с осмехом девојка до мене.
Убрзо се појави чика из обезбеђења. Види се да је баш неки фин, нежан... Он седе крај успаваног "лепотана", почека мало гледајући га, па га пробуди и обрати му се тек мрдањем очију.
А овај необични "читалац" не зна где се налази. Гледа службеника ко да је пао с Марса. Данас човек не може поштено ни да се наспава! Неколико минута прође док се мало освести и пристаде да крене напоље. Више се није вратио.
Ко пева, чак и кад то ради у читаоници, зло не мисли (али ствара буку где је непожељна). Песма нас је одржала (док су слушалице функционисале), њојзи хвала (и рачунару у библиотеци)!
Нема коментара:
Постави коментар