Ко чека, тај мирише

Још претпрошлог пролећа ја сам у башти засадила један цвет (тачније више комада исте врсте), својом руком, а богами и ногом (треба да се нагази, рекла ми је мајка). Две-три године је прошло откако сам те раскошне цветове запазила у дворишту рођаке, па док смо се најзад тог пролећа сетиле да ми да луковице. И још исто толико је прошло док се моја башта белим латицама окитила. 

Био је то први цвет којем сам ја покушала да удахнем живот. Жељно сам ишчекивала. Лишће је бујало, и тог и наредног пролећа. Али цвета не беше. Била сам убеђена да нешто нисам урадила како треба, или је пак у питању тек моје проклетство: да се, јадна, за зелен бор 'хватим...
Пре неке две недеље, док пролажасмо крај поменутог цвета који не хтеде да цвета, повајках се снајки. Па ево ти, биће цвета, рече она и показа ми нешто што бих ја иначе сматрала делом листа (ја појма немам о цвећарству). Не могу да вам опишем како сам се обрадовала тад, а нарочито протеклих дана, кад су се, један за другим, испилела три цвета.
Па да, то су луковице, рекао ми после Огњен, оне не цветају одмах. Откуд ти то знаш, чисто бејах љубоморна. Из биологије, каже он. Дакле, за уживање у гајењу цвећа, потребно је стрпљење или познавање биологије (ето, кад ја не обнављам лекције), ботанике или хортикултуре...

Кинеска пословица каже: ко хоће да буде срећан цео живот, нека гаји цвеће. Канда мене та тотална срећа још не занима. А бар да се определим за оних недељу дана из другог дела пословице (и "оженим"). Можда би ми процветале руже (које нисам засадила), па да рууужууу глеедаам... на тее мислиим, драагии...