среда, 10. јун 2015.

Криза средњих година

Ја могу још само десет година да будем лепа, после не знам како ћу (године су многе, а леђа нејака... лепота захтевна, а старост насртљива и неминовна... досади човеку да се брани), каже моја сестра, резигнирано.
Шта лупаш (и како то мислиш да спречиш), приметих саосећајно. Она се насмеја и признаде како је сигурно хвата криза средњих година (у последње време многи ми се њоме правдају, просто ме интригира ко је та "госпођа" што са средовечнима игра шугице).
Како те хвата, упитах (сви ту кризу помињу, а не знам на шта тачно "удара"). Па хоћу, каже сестра, да тетовирам горњу страну стопала, да тетовирам обрве и још не знам шта рече. Обрве да тетовираш (а шта ће ти, кад имаш своје)? Ти си стварно полудела, пружих јој женско-породичну подршку.
(На ком ли друму вреба, иза код угла чучи та криза средњег доба, што моју сестру мучи?)
Па за шта те та криза ухватила, за који део, исцерих се. Не знам, каже она, изгледа за главу. Еее, сестро, да ти знаш где ти је дупе, а где глава, можда би и криза нашла други (примамљивији) ослонац.

Нема коментара:

Постави коментар