Док сам у рано јутро степеницама силазила у нови дан (пун обавеза, ко и сваки претходни, а и наредни) и гледала с чежњом околно дрвеће, небо, сунце, гунђала сам (махом себи у браду, а кроза зубе) како ни за шта немам времена.
Не стижем да одем у башту да слушам птице (кад с вечери берем јагоде, мир ми се срцем разлива), обрецнух се на мајку, као да ме она држи везану. Па шта ћеш у башту, ево ти овде птице, скрете ми она пажњу на јутарњи цвркут. Али овде су и аутомобили, ја нећу аутомобиле, рекох (љутито, као да је моја мајка поставила друм крај куће), сачекавши најпре да један крај капије пројури.
Птице у нашој шуми цвркућу тако да лече ране.
Не стижем да одем у башту да слушам птице (кад с вечери берем јагоде, мир ми се срцем разлива), обрецнух се на мајку, као да ме она држи везану. Па шта ћеш у башту, ево ти овде птице, скрете ми она пажњу на јутарњи цвркут. Али овде су и аутомобили, ја нећу аутомобиле, рекох (љутито, као да је моја мајка поставила друм крај куће), сачекавши најпре да један крај капије пројури.
Птице у нашој шуми цвркућу тако да лече ране.
Нема коментара:
Постави коментар