Разумем ону забрану посећивања породиља и новорођенчади у породилишту. /Мада, та забрана важи једино за оног ко у породилишту нема ни ујну у вешерају, ни комшиницу лаборанткињу, ни кумину стрину, која је спремачица, ни познаницу у лактаријуму (е, та ти ваља ко род рођени; кад млеко крене да навире, очи испадају... тако кажу, још ниједне нисам с пода подигла)... а не познаје ни портира.../
Мислим, кад би унутра забасао баш свако коме се породи жена, сестра, тетка, другарица, кад би се по собама и ходницима сјатила ужа и шира фамилија и свако ко има сат времена до поласка аутобуса ка предграђу... ко зна какве би се све бактерије ушуњале међу та осетљива бића, стара свега неколико дана.
Разумем, па ипак, кад год су ми се сестре порађале, прави је изазов био заобићи или, још боље, заварати, све страже, изврдати препреке, шмугнути Керберу иза леђа и... напокон угледати лице новорођеног сестрића или сестричине (па се после хвалити родбини која је остала код куће, осећати се некако повлашћено: видела сам бебу, а ви нисте, видела сам бебу пре свих других...).
На крају те стазе (која је, у мојим случајевима, увек водила узбрдо, уз гомилу степеница) човек се осећа као победник. То је као да играш неку игрицу, у којој треба да пређеш одређене нивое (а и не знаш где је беба), зависно од тога да ли је соба у којој борави сестра смештена на другом или трећем спрату, у левом или десном крилу... Ко успе да улети на права врата, а да му се ниједно намргођено лице у белом (или плавом) мантилу не испречи, свака му част. А треба прво и прибавити све те информације о географским координатама.
Кад се родила Миа, и зет и ја смо, без проблема, неометано и опуштено, доспели у собу и у наручју сестре спазили нешто мало, збрчкано, што је мрдало главицом као неко маче. И Машу сам у породилишту успела да видим, само ја. Док су зет и друга сестра чекали на нижим спратовима да им се новопечена мајка јави мобилним и усмери их, ја сам устрчала горе, и не знајући куд сам се упутила. Срећа је хтела да ме сестра породиља спази у ходнику и позове. /У исто време спазила ме и медицинска службеница, али ми је, из неког разлога, прогледала кроз прсте (деси се да и оне имају меко срце) - допустила да само бацим поглед на бепче./ Онда сам видела друго збрчкано створење.
Кад сам сестри посетитељки, поносна и задовољна, јавила да сам стигла на циљ, зет је довикнуо: кажи јој - кучко (можеш да ми пљунеш под прозор)! Љубоморна ли човека! Па нисам му ја била крива што је он стрепео од чистачица и медицинских сестара (а и срамота, матор човек с њима да се прегања).
Матију нисам видела јер сам код куће морала да му чувам сестру. Али смо Игњата видели регуларно (имали смо "везу"). Сташу нико од нас није могао да види јер бејаше нека епидемија, а и жена која је била "наш човек" тих дана баш беше на одмору (е, нашла је кад ће).
Овог пута поштовали смо правила... јер не имадосмо начина да их прекршимо (а и епидемија је озбиљна ствар, не бисмо да изазивамо невољу).
Мислим, кад би унутра забасао баш свако коме се породи жена, сестра, тетка, другарица, кад би се по собама и ходницима сјатила ужа и шира фамилија и свако ко има сат времена до поласка аутобуса ка предграђу... ко зна какве би се све бактерије ушуњале међу та осетљива бића, стара свега неколико дана.
Разумем, па ипак, кад год су ми се сестре порађале, прави је изазов био заобићи или, још боље, заварати, све страже, изврдати препреке, шмугнути Керберу иза леђа и... напокон угледати лице новорођеног сестрића или сестричине (па се после хвалити родбини која је остала код куће, осећати се некако повлашћено: видела сам бебу, а ви нисте, видела сам бебу пре свих других...).
На крају те стазе (која је, у мојим случајевима, увек водила узбрдо, уз гомилу степеница) човек се осећа као победник. То је као да играш неку игрицу, у којој треба да пређеш одређене нивое (а и не знаш где је беба), зависно од тога да ли је соба у којој борави сестра смештена на другом или трећем спрату, у левом или десном крилу... Ко успе да улети на права врата, а да му се ниједно намргођено лице у белом (или плавом) мантилу не испречи, свака му част. А треба прво и прибавити све те информације о географским координатама.
Кад се родила Миа, и зет и ја смо, без проблема, неометано и опуштено, доспели у собу и у наручју сестре спазили нешто мало, збрчкано, што је мрдало главицом као неко маче. И Машу сам у породилишту успела да видим, само ја. Док су зет и друга сестра чекали на нижим спратовима да им се новопечена мајка јави мобилним и усмери их, ја сам устрчала горе, и не знајући куд сам се упутила. Срећа је хтела да ме сестра породиља спази у ходнику и позове. /У исто време спазила ме и медицинска службеница, али ми је, из неког разлога, прогледала кроз прсте (деси се да и оне имају меко срце) - допустила да само бацим поглед на бепче./ Онда сам видела друго збрчкано створење.
Кад сам сестри посетитељки, поносна и задовољна, јавила да сам стигла на циљ, зет је довикнуо: кажи јој - кучко (можеш да ми пљунеш под прозор)! Љубоморна ли човека! Па нисам му ја била крива што је он стрепео од чистачица и медицинских сестара (а и срамота, матор човек с њима да се прегања).
Матију нисам видела јер сам код куће морала да му чувам сестру. Али смо Игњата видели регуларно (имали смо "везу"). Сташу нико од нас није могао да види јер бејаше нека епидемија, а и жена која је била "наш човек" тих дана баш беше на одмору (е, нашла је кад ће).
Овог пута поштовали смо правила... јер не имадосмо начина да их прекршимо (а и епидемија је озбиљна ствар, не бисмо да изазивамо невољу).
Нема коментара:
Постави коментар