На радном делу у кухињи стајала је лубеница, канда синоћ начета, напола изједена и више чупана но сечена. По боји се видело да није довољно зрела, а вероватно нимало слатка (лубеница у јуну ко парадајз у априлу - ич не ваља, ал' сестра навалила: да купи па да купи), но нисам ни канила да је једем.
Иако наоко не беше наочита, њен мирис беше једнако замаман и у срце ме косну. Та јестива лопта очаравајућих боја (зелена и розе - једна од мојих омиљених комбинација) симбол је топлог и раскошног лета, породичних окупљања и радосних тренутака. Помислих (и обузе ме сета): он и ја можда је никада нећемо јести скупа...
И помислих како је лето, на пространој тераси и дрвеном столу он, зналачким и сигурним покретом, сече лубеницу, а около растрчала се деца, не могући с миром да ишчекају своју кришку. Напослетку сви загњуре мусаво лице посред кришке лубенице и повремено пљуцкају семенке, док им се низ лактове слива слатки ружичасти сок. У близини чучи раздрагани пас, маше репом и чека да за неким потрчи измеђ дрвећа.
Громогласан смех, пресецан реским лавежом (пас је једва дочекао да јурне у игру), одјекује двориштем, између бреза и... рецимо трешања... и вишања... можда и нека магнолија да буде... Она седи на јастуцима, подвијених босих ногу, насмејана, с чедом на крилу и, док га милује, погледом час нежно (и с поносом) овија рамена вољеног (патетично, али не досећам се подеснијег израза), час прати несташне потомке.
...Али није лето (ако занемаримо календар), више је јесен. Јесен је (како год окренеш), а немам чеда на колену. Хаику туга...
Иако наоко не беше наочита, њен мирис беше једнако замаман и у срце ме косну. Та јестива лопта очаравајућих боја (зелена и розе - једна од мојих омиљених комбинација) симбол је топлог и раскошног лета, породичних окупљања и радосних тренутака. Помислих (и обузе ме сета): он и ја можда је никада нећемо јести скупа...
И помислих како је лето, на пространој тераси и дрвеном столу он, зналачким и сигурним покретом, сече лубеницу, а около растрчала се деца, не могући с миром да ишчекају своју кришку. Напослетку сви загњуре мусаво лице посред кришке лубенице и повремено пљуцкају семенке, док им се низ лактове слива слатки ружичасти сок. У близини чучи раздрагани пас, маше репом и чека да за неким потрчи измеђ дрвећа.
Громогласан смех, пресецан реским лавежом (пас је једва дочекао да јурне у игру), одјекује двориштем, између бреза и... рецимо трешања... и вишања... можда и нека магнолија да буде... Она седи на јастуцима, подвијених босих ногу, насмејана, с чедом на крилу и, док га милује, погледом час нежно (и с поносом) овија рамена вољеног (патетично, али не досећам се подеснијег израза), час прати несташне потомке.
...Али није лето (ако занемаримо календар), више је јесен. Јесен је (како год окренеш), а немам чеда на колену. Хаику туга...
Нема коментара:
Постави коментар