Китњасте завесе и широке мантије (са дубоким џепом)

Морам да окачим завесу, сутра долази поп, обрадова ме мајка (а тек што сам, ломна и натмурена, изашла из сна и из собе). Па што мораш (погледах равнодушно огољена стакла), неће он да ти гледа у прозор, но у чинију (по којој млати босиљком, светећи водицу) и у паре (нарочито). Е, што су ти свештеници ко лешинари кад осете крв: чим претекне која хиљадарка, они похитају, да се не прелива (а човек шта ће: попу попово, а богу... како хоћеш... и ако можеш). Сви свештеници носе мантије истог кроја: широке и са дубоким џепом... а не стоји то како треба кад је празно! /Не можеш да се ишчупаш из кризе ни да приштедиш, па да под земљу сакријеш (бог све види... па ваљда службеницима доставља информације о стању у сламарицама парохијана; ако има - ето њих, ако нема - не осврћу главе, а можда је и љутито одврате)./

Елем, ту завесу, одмах ми је било јасно, мораћу да окачим ја. Зато што мајку боле ноге (нема смисла), а и не држе је нарочито сигурно: треба да се попне на сто па да се стропошта на под (једно од њих или пак обоје). Да изгуби због завесе главу, а ми да останемо без куварице (једино би поп опет трљао руке због неочекиваног добитка; како год окренеш, паре му се лепе за прсте). Ја ћу ти окачити ту завесетину, рекох (бесна што ћу то учинити, јер ме мрзи, имала бих и паметнија посла). Па се одмах исправих, да јој не наносим емотивни бол: окачићу ти завесу. /Али она већ беше чула мој аугментативом исказани презир према китњастим белим завесама, којима, качећи их, морам да правим и наборе, по могућству правилно распоређене./ Томе се једино моја кичма радује, истежући се и мрмљајући задовољно. Мајка је после вероватно своју завесицу развукла дршком од метле, па сад све стоји као под конац. Ала ће поп задивљен да гледа (док му газдарица паре не преда)!