Već nekoliko puta mi je to bila rekla. Pravila sam se da ne čujem. Pet-šest dana pred Novu godinu požali mi se i na Fejsbuku: ja ne znam šta ću, još ni jelku okitila nisam (ne stiže od gomile posla oko troje dece i jedne kuće)...
Nasmejah se u sebi. Drama. Samo jao, kuku, lele... Kosa mi se diže na glavi. Dobro, dobro, ne počinji da kukaš, rekoh. Mnogi ljudi nemaju jelku, ni ukrase, ni pare, ni hranu, ni decu... ni kuću...
Nasmejah se u sebi. Drama. Samo jao, kuku, lele... Kosa mi se diže na glavi. Dobro, dobro, ne počinji da kukaš, rekoh. Mnogi ljudi nemaju jelku, ni ukrase, ni pare, ni hranu, ni decu... ni kuću...
Aman, ženo, uzmi se u pamet. Bog te blagoslovio, život ti je brižna majka (koja te mazi i pazi), a ne okrutna maćeha (ko nekima), budi zahvalna na svemu što imaš (a imaš ohoho). Okitićeš kad, i ako, stigneš. A i da ne okitiš, neće biti smak sveta.
Ja sam (bila) okitila jelku (pa mi je sestričina na pod strovalila; dete radoznalo, razmešta kuglice prema svojoj umetničkoj zamisli, koja se od tetkine razlikuje, a jelka okićena samo s prednje strane, pa pretegla). I svetluca mi u samotnoj tami. Nema nijednog deteta (dok ne dođe neko tvoje) da mi ukrase premešta, skida i baca po kući. Pa je li to radost?
Mnoge žene, nikako da joj objasnim, nemaju razloga da kukaju: ni dece, ni muža, ni para, ni jelke... Mnogi ljudi nemaju jelku (ni gde da je smeste).
Iz autobusa sutradan videh čoveka gde spava pred vratima hotela Beograd. Ni on nije okitio jelku. Čak nema jelku, ni lampice. Nema gde jelku ni da stavi. Ako je stavi na trotoar, prolaznici će je srušiti ili će je neki ker zapišati. Umotao se u neku ponjavu (ko rol-viršla izgleda) i spava. Ako nije mrtav. A nema ko da ga drmne za ramena i proveri. Naiđe li Deda Mraz, i on će samo da ga prekorači.
Posle sam bila na Zelenjaku u prodavnici rinfuzne robe. Unutra ulazi ženica (ko senkica, palčica), izrazito povijena vrata (tako da praktično stalno gleda u pod, a u nebo teško da ikako može). Dobar dan, uljudno se i ljubazno obrati radnicama, mogu li ja ovde malo da se zgrejem? Naravno da može, odgovori najbrža. Ganu me to čovekoljublje. Znam da bi je odnekud bezosećajno isterali, čak i opsovali; ovi imaju samilosti. I juče sam je videla tu, grejala se (kanda je novopridošla, dosad sam samo jednu plavokosu ženu viđala). A kad izađe, teško njoj.
Ni ona nije okitila jelku. Nema gde da je stavi. Nema ni ukrase. Samo malu torbicu preko ramena. Svečanu večeru može samo da sanja. Ali ona, pretpostavljam, sanja samo krov nad glavom (koji je, nekim zlom, izgubila).
Dva dana pred kraj godine ponovo sam je videla u pekari. Dok sam naručivala dve lovačke pogačice, a ona uzimala salvetu s pulta, razmišljala sam kako da je nečim ponudim. Konačno je upitah: hoćete li vi jednu pogačicu? A ona, ne osvrćući se i brišući police (da bude od koristi dobročiniteljima), ljubazno zahvali. I prodavačica mi poluglasno dodade: neće ništa (zbog takvog svog držanja verovatno uživa posebnu naklonost u svim lokalima kod Zelenog venca). Da ti se srce otkine pred nekim ko je možda izgubio sve sem dostojanstva.
Mnogo je ljudi na ulici. I kad se svi skućeni sklone, mnogi na njoj ostaju, zgrčeni u kakvom uglu, podzemnom prolazu, haustoru, pod kutijom, u prljavim dronjcima. I nemaju problem koji ima moja sestra. Nisu okitili jelku, pa ćute. Vidiš, sestro, i bez jelke se može.
Ja sam (bila) okitila jelku (pa mi je sestričina na pod strovalila; dete radoznalo, razmešta kuglice prema svojoj umetničkoj zamisli, koja se od tetkine razlikuje, a jelka okićena samo s prednje strane, pa pretegla). I svetluca mi u samotnoj tami. Nema nijednog deteta (dok ne dođe neko tvoje) da mi ukrase premešta, skida i baca po kući. Pa je li to radost?
Mnoge žene, nikako da joj objasnim, nemaju razloga da kukaju: ni dece, ni muža, ni para, ni jelke... Mnogi ljudi nemaju jelku (ni gde da je smeste).
Iz autobusa sutradan videh čoveka gde spava pred vratima hotela Beograd. Ni on nije okitio jelku. Čak nema jelku, ni lampice. Nema gde jelku ni da stavi. Ako je stavi na trotoar, prolaznici će je srušiti ili će je neki ker zapišati. Umotao se u neku ponjavu (ko rol-viršla izgleda) i spava. Ako nije mrtav. A nema ko da ga drmne za ramena i proveri. Naiđe li Deda Mraz, i on će samo da ga prekorači.
Posle sam bila na Zelenjaku u prodavnici rinfuzne robe. Unutra ulazi ženica (ko senkica, palčica), izrazito povijena vrata (tako da praktično stalno gleda u pod, a u nebo teško da ikako može). Dobar dan, uljudno se i ljubazno obrati radnicama, mogu li ja ovde malo da se zgrejem? Naravno da može, odgovori najbrža. Ganu me to čovekoljublje. Znam da bi je odnekud bezosećajno isterali, čak i opsovali; ovi imaju samilosti. I juče sam je videla tu, grejala se (kanda je novopridošla, dosad sam samo jednu plavokosu ženu viđala). A kad izađe, teško njoj.
Ni ona nije okitila jelku. Nema gde da je stavi. Nema ni ukrase. Samo malu torbicu preko ramena. Svečanu večeru može samo da sanja. Ali ona, pretpostavljam, sanja samo krov nad glavom (koji je, nekim zlom, izgubila).
Dva dana pred kraj godine ponovo sam je videla u pekari. Dok sam naručivala dve lovačke pogačice, a ona uzimala salvetu s pulta, razmišljala sam kako da je nečim ponudim. Konačno je upitah: hoćete li vi jednu pogačicu? A ona, ne osvrćući se i brišući police (da bude od koristi dobročiniteljima), ljubazno zahvali. I prodavačica mi poluglasno dodade: neće ništa (zbog takvog svog držanja verovatno uživa posebnu naklonost u svim lokalima kod Zelenog venca). Da ti se srce otkine pred nekim ko je možda izgubio sve sem dostojanstva.
Mnogo je ljudi na ulici. I kad se svi skućeni sklone, mnogi na njoj ostaju, zgrčeni u kakvom uglu, podzemnom prolazu, haustoru, pod kutijom, u prljavim dronjcima. I nemaju problem koji ima moja sestra. Nisu okitili jelku, pa ćute. Vidiš, sestro, i bez jelke se može.
Нема коментара:
Постави коментар