Nekoliko se dece igralo na podu dečje sobe. Ja uzeh iz ormara jednu od novih slikovnica, kako bih je pročitala Maši (ume ona i sama, ali što da gore ruke kad ima mašice; uostalom, u spavaćoj sobi leži bolesna). Valjda sam to i glasno izgovorila.
Čuvši da ću čitati, Andrija (očito ne toliko zaokupljen igrom) upita šta. Kako se mali Findus izgubio, rekoh. Ja to obožavam, dodade Andrija. Stvarno, iznenadih se. I taman htedoh da ga upitam ko mu je (svaka mu čast) čitao (priče o Findusu i njegovom gazdi Petsonu jako su kvalitetne; pisao ih je isti čovek koji ih je i ilustrovao, takođe predivno).
Čuvši da ću čitati, Andrija (očito ne toliko zaokupljen igrom) upita šta. Kako se mali Findus izgubio, rekoh. Ja to obožavam, dodade Andrija. Stvarno, iznenadih se. I taman htedoh da ga upitam ko mu je (svaka mu čast) čitao (priče o Findusu i njegovom gazdi Petsonu jako su kvalitetne; pisao ih je isti čovek koji ih je i ilustrovao, takođe predivno).
No Andrija nastavi (ne prestajući da se igra nekim figurama) : nisam nikad čuo... ali siguran sam da je dobra. Valjda dete ima bezrezervno poverenje u moj književni ukus.
Нема коментара:
Постави коментар