Mašo, ne budi žaba

Znate onu priču o tegli i žabi? Našavši se u zatvorenoj tegli žaba je skakala koliko joj je prostor dozvoljavao (tj. dok ne lupi glavom o poklopac). Kad je, posle nekog vremena tegla otvorena, ona je nastavila da skače jednako visoko, tj. nikako nije prelazila dotadašnju visinu (iako je imala mogućnost da je premaši; i ne samo to, mogla je i teglu da napusti i uputi se kud joj volja). Ako ti neko stalno uskraćuje slobodu i verbalno ti podseca krila: ne možeš to, ni više ni bolje, ne smeš tamo, nisi za to sposoban... žrtva (da, žrtva) najposle u to i poveruje, te tuđe podle stavove prihvati kao vlastite ograničene mogućnosti.

U našoj ulici već danima je put razrovan, radi se novi vodovod. Veći deo dana je stoga saobraćaj zatvoren. I jedne večeri kad se uputismo na koncert, ja povukoh Mašu nasred puta. Ma dođi ovamo, rekoh, ceo put je naš, da iskoristimo priliku. Nee, cimala se i opirala Maša, neću. Bežala je u kraj iako joj beše jasno da nijedno vozilo neće preći onu gomilu zemlje na drumu, kraj koje smo se i mi provukle.
Šta ti je navika (i kako su nam, od malih nogu, duboko i trajno usađena civilizacijska, ne samo saobraćajna, pravila). Džaba su nam otvorili teglu, kad ne smemo da skočimo preko njenog oboda.