Fudbal bez piva

Više puta mi smo morali da napustimo mesto na tribinama. Ignjat je hteo i kod mame, i kod Maše, i po kokice, i po vodu... Čak je jednom tražio i pivo. Pivo, iznenadih se tobože, pa da li ti smeš da piješ pivo, i nema ga ovde... Ali on navalio: pivo pa pivo! Ne smeš pivo, ti si mali, moramo tatu da pitamo. Ako moramo -- moramo, ne protivi se. I odmah odozdo (gde smo celoj sali bili na vidiku) povika: mozee pivoo? Samo su ga oni u prvim redovima, pretpostavljam, razumeli (pa su se smejuljili ili se čudom čudili -- kolicko dete, a već zavisnik od alkohola). Mozee (gle, već zapliće jezikom, sigurno je neko i kod kuće eksirao) pivoo, upita opet on, pa i ja ponovih (glasnije i jasnije), da roditelji razumeju (pa da blagoslove ili zabrane).
Ne znam šta ga spopalo, inače ne konzumira alkohol, nije ni upeklo sunce, nije ceo dan plastio seno... Ali, eto, hoće (sad e setih: pa možda je samo oca nudio).
Konačno ga otac poveo do improvizovane prodavnice. Oće ti pivo, pitao je Ignjat velikog brata. Daa, hoće. Dok ga je tata odnosio, preko tatinog ramena, Igi se  s nama domunđavao i mrdao prstima, računao koliko piva treba da nabavi. T'i piva!
Tata ga, međutim, ne znam kako, obrlatio da mesto piva kupi sok. U stvari znam: piva nije bilo u ponudi, samo bezalkoholna pića. Verujem da je još mnogima u publici bilo krivo: kakva je to fudbalska utakmica, kad ne učestvuje pivo!