"Још једна звезда која обожава моду и високе потпетице, али њој не стоје баш најбоље. Проблем Саре Џесике Паркер нису чукљеви, већ вене. Јако изражене и плаве вене нису баш пријатан призор, па би Сара можда требало да размисли о неком другом моделу ципела."
Кад год прочитам овако нешто, не могу да верујем. Ко се толико дрзне да одређује шта неко сме, а шта не сме, шта му стоји, а шта не? Па добро, нисмо сви рођени згодни. И ајд то, него сметају и вене, и стрије, и целулит... свега тога човек мора да се стиди и све да прикрива.
Али зашто, шта мене брига шта други мисле? Ја, рецимо, имам криве ноге. У детињству ми то беше симпатично (не знам зашто) и говорила сам мајци, с осмехом: гледај, имам ноге као ти! Тек касније сам схватила зашто ме она ућуткивала. Није ми драго што имам такве ноге, није. Али сам их одавно прихватила. Моје су, немам друге, нећу друге стећи до краја живота и зар због тога никад да не обучем кратку сукњу?
Сем тога, увек као мото истичем речи своје бабе: нећу да се удајем (додуше, моја баба је тад имала осамдесетак година)... па да страхујем како ћу просце одагнати (уосталом, тај (не)срећник би морао то једном да открије, па зар да ме одбаци као фалш?).
Нека хвала: што је у радњи, то је и у излогу. Па ко воли, нек изволи... Стоп, где сте полетели, може бити само Један.
Кад год прочитам овако нешто, не могу да верујем. Ко се толико дрзне да одређује шта неко сме, а шта не сме, шта му стоји, а шта не? Па добро, нисмо сви рођени згодни. И ајд то, него сметају и вене, и стрије, и целулит... свега тога човек мора да се стиди и све да прикрива.
Али зашто, шта мене брига шта други мисле? Ја, рецимо, имам криве ноге. У детињству ми то беше симпатично (не знам зашто) и говорила сам мајци, с осмехом: гледај, имам ноге као ти! Тек касније сам схватила зашто ме она ућуткивала. Није ми драго што имам такве ноге, није. Али сам их одавно прихватила. Моје су, немам друге, нећу друге стећи до краја живота и зар због тога никад да не обучем кратку сукњу?
Сем тога, увек као мото истичем речи своје бабе: нећу да се удајем (додуше, моја баба је тад имала осамдесетак година)... па да страхујем како ћу просце одагнати (уосталом, тај (не)срећник би морао то једном да открије, па зар да ме одбаци као фалш?).
Нека хвала: што је у радњи, то је и у излогу. Па ко воли, нек изволи... Стоп, где сте полетели, може бити само Један.
Нема коментара:
Постави коментар