Мnogo su me nervirali novogodišnji ukrasi na ulicama u novembru. Nerviralo me što me teraju da već tad mislim na Novu godinu. Kad mislim na Novu godinu, ja mislim na tebe, a tebe nema. Ili te nema za mene, a to opet znači da ne postojiš, jer šta mene briga ako postojiš, a nisi za mene rođen.
Onda su me (u decembru koliko i u novembru) nervirali i okićeni izlozi. Sve one crvene kugle, zelene girlande, ukrasne kutije, činije s irvasima... Stanem kraj izloga, zurim čežnjivo... Ah, što bih ja to volela. I uvek pomislim na vatru (u kaminu ili smederevcu, divne su mi obe verzije), uvek pomislim na bliskost, na nežnost (kako treba da bude), na prazninu, na samoću (kako jeste)...
Odvraćam pogled od ljudi što zagrljeni i zaljubljeni šetaju gradom. Nerviraju me jer svi imaju nekog, nekog što ih od besmisla brani. A ja sama lutam (ko svako ko se na životnom putu izgubi) okićenim gradom (kad je grad okićen, tuga ti teže na leđa naleže)...
Idem bez cilja (tako samotnicima prija), pa opet zastanem, gledam u izloge i smešim se setno... Baš takve bih tacne na starinski drveni sto stavila, načinila bih ikebanu sa zelenom svećom, prigušila bih svetlo... Okitila bih jelku, veeliku, najveću, do plafona... pa bismo se okupili oko nje. Prevrtali bismo se po podu i smejali grohotom... On bi uvis bacao i u čvrste ruke dočekivao naše čedo (pametno na tatu i lepo na mamu, a može i obrnuto)... Posle bismo jeli tortu koju sam ja napravila, sečenu onako kao u časopisu, u vidu veelikog trougla (ja bih sigurno pojela dva) i s nekim voćnim prelivom (na zelenim tacnama).
Večeras sam okitila jelku, malu, maleeckuu. I sad svetluca u tami moje sobe i moje duše (u koju se ti sitni svetlosni zraci zarivaju kao iglice). Možda više i nije važno što te nema (i da te ima, kasno je, ne možeš da stigneš). Svejedno, uvek pomislim na tebe kad zamiriše sneg, kad vatra zapucketa i kad trepti jelka... Setim te se kad, glave zagnjurene u ramena, gledam novogodišnje ulične ukrase i trpam dublje u džepove ruke koje su promrzle, uprkos rukavicama, i koje nema ko da zgreje.
Najviše mi nedostaješ kad u izlozima spazim posuđe s novogodišnjim, mahom crvenim, motivima. Prokleti irvasi uvek sećaju na Novu godinu, a Nova godina uvek vidljivijom i bolnijom čini samoću. Onda bi se trebalo zavući pod karirano (crveno-zeleno) ćebe, navući tople vunene čarape i (u šoljama sa sneškom i jelkama, s pahuljicama i lampionima, sa sovama i sankama...) ispijati toplu čokoladu u toplom zagrljaju. Možda bismo pili kuvano vino i jeli neke kolačiće s cimetom, vanilice s orasima... Zavukla bih stopala u tvoje krilo, a ti bi ih mazio. Golicala bih te, i ti bi mi jače uzvraćao. Smejala bih se, i ti bi se smejao.
Posle bi uz mene zaspao. A ja bih ostala budna, još dugo, i gledala te kako spavaš. Verovatno bih ti ljubila očne kapke (one unutarnje uglove, uz koje bih ti usnama zahvatala i koren nosa). Onda bi i mene ophrvao san, pa bih ti glavu spustila na grudi, znajući da sam tu zaštićena od svake nevolje...
Ujutru bih se lagano išunjala iz kreveta (da spremim doručak), a ti bi se trgnuo i naredio: dolazi ovamo smesta (rano je i još nisi gladan... ili jesi; volim kad lupiš šakom o krevet) ... Osmehnula bih se, priklonila lice tvom i... spustila roletnu na priču.
Tako je lepo kad imaš nekog da te voli i da ga voliš (svim danima, a ne samo kad je praznik). Lepo je, valjda.
Onda su me (u decembru koliko i u novembru) nervirali i okićeni izlozi. Sve one crvene kugle, zelene girlande, ukrasne kutije, činije s irvasima... Stanem kraj izloga, zurim čežnjivo... Ah, što bih ja to volela. I uvek pomislim na vatru (u kaminu ili smederevcu, divne su mi obe verzije), uvek pomislim na bliskost, na nežnost (kako treba da bude), na prazninu, na samoću (kako jeste)...
Odvraćam pogled od ljudi što zagrljeni i zaljubljeni šetaju gradom. Nerviraju me jer svi imaju nekog, nekog što ih od besmisla brani. A ja sama lutam (ko svako ko se na životnom putu izgubi) okićenim gradom (kad je grad okićen, tuga ti teže na leđa naleže)...
Idem bez cilja (tako samotnicima prija), pa opet zastanem, gledam u izloge i smešim se setno... Baš takve bih tacne na starinski drveni sto stavila, načinila bih ikebanu sa zelenom svećom, prigušila bih svetlo... Okitila bih jelku, veeliku, najveću, do plafona... pa bismo se okupili oko nje. Prevrtali bismo se po podu i smejali grohotom... On bi uvis bacao i u čvrste ruke dočekivao naše čedo (pametno na tatu i lepo na mamu, a može i obrnuto)... Posle bismo jeli tortu koju sam ja napravila, sečenu onako kao u časopisu, u vidu veelikog trougla (ja bih sigurno pojela dva) i s nekim voćnim prelivom (na zelenim tacnama).
Večeras sam okitila jelku, malu, maleeckuu. I sad svetluca u tami moje sobe i moje duše (u koju se ti sitni svetlosni zraci zarivaju kao iglice). Možda više i nije važno što te nema (i da te ima, kasno je, ne možeš da stigneš). Svejedno, uvek pomislim na tebe kad zamiriše sneg, kad vatra zapucketa i kad trepti jelka... Setim te se kad, glave zagnjurene u ramena, gledam novogodišnje ulične ukrase i trpam dublje u džepove ruke koje su promrzle, uprkos rukavicama, i koje nema ko da zgreje.
Najviše mi nedostaješ kad u izlozima spazim posuđe s novogodišnjim, mahom crvenim, motivima. Prokleti irvasi uvek sećaju na Novu godinu, a Nova godina uvek vidljivijom i bolnijom čini samoću. Onda bi se trebalo zavući pod karirano (crveno-zeleno) ćebe, navući tople vunene čarape i (u šoljama sa sneškom i jelkama, s pahuljicama i lampionima, sa sovama i sankama...) ispijati toplu čokoladu u toplom zagrljaju. Možda bismo pili kuvano vino i jeli neke kolačiće s cimetom, vanilice s orasima... Zavukla bih stopala u tvoje krilo, a ti bi ih mazio. Golicala bih te, i ti bi mi jače uzvraćao. Smejala bih se, i ti bi se smejao.
Posle bi uz mene zaspao. A ja bih ostala budna, još dugo, i gledala te kako spavaš. Verovatno bih ti ljubila očne kapke (one unutarnje uglove, uz koje bih ti usnama zahvatala i koren nosa). Onda bi i mene ophrvao san, pa bih ti glavu spustila na grudi, znajući da sam tu zaštićena od svake nevolje...
Ujutru bih se lagano išunjala iz kreveta (da spremim doručak), a ti bi se trgnuo i naredio: dolazi ovamo smesta (rano je i još nisi gladan... ili jesi; volim kad lupiš šakom o krevet) ... Osmehnula bih se, priklonila lice tvom i... spustila roletnu na priču.
Tako je lepo kad imaš nekog da te voli i da ga voliš (svim danima, a ne samo kad je praznik). Lepo je, valjda.
Нема коментара:
Постави коментар