Još ne bejah baš budna (a budila se dva put ovog dana: jednom da odlučim da neću da ustajem, pa da se vratim u krevet, drugi put da preuzmem od poštara pošiljku -- podsetnik da dugujemo popu popovo, bogu božje, a državi -- par hiljada), ali, nažalost, već svesna zvukova u kući.
Vrata na sobi škripnuše i majka mi se obrati: a što ti spavaš? /Beše između dva i pola tri, što je budilo njenu podozrivost. U ovo vreme ja već uveliko bijem bitku sa životom./ Zato što mi se spava, recimo (i što svakog dana sebi uskratim koji sat sna, pa došlo vreme za naplatu).
Boli li te nešto? Boli, jašta da boli (duša)... ali ti to ne lečiš, a sva je prilika i da nigde nema leka.