Готово два месеца се моја другарица и ја нисмо чуле. Свака јури за својим обавезама и бије своје животне битке. А борби се крај не назире. Човек и не схвати да више нема времена за дружење, за уживање. Е, како је могуће да се толико дуго не видимо? /Додуше, можемо да се не видимо и шест година, па кад се сретнемо, ко да се не видесмо шест дана. Рачунам да имам између пет и десет пријатеља и то ми је пуна капа./
Наредног јутра решиле смо да одемо на кафу, тј, она на кафу, ја (јер кафу не пијем) на топлу чоколаду. Дошла је по мене (као и толико пута у животу пре) аутом и аутом ме вратила. А причале смо толико да је она друга једва долазила до речи. Како је могуће да живот постане толико убрзан, толико пун обавеза којих се не можеш ратосиљати, па све то одузима време за дружење? 
Смејале смо се. А онда је она и плакала, ових дана је изгубила пријатељицу из детињства, прву, неповратно. Нико од нас не зна колики су му конац (и какве све петље) Парке намениле. Дружите се (са онима које волите и који су вам блиски) као да је сваки дан последњи.