Danas sam rasklopila malenu jelkicu (nek bude spremna, kad rešim da je okitim). Veruješ li
ti u Deda Mraza, uptia me Maša. Ma šta da verujem kad mi nikad ništa ne donese. Ja verujem (razumljivo, donosi ti poklona kao da si trostruka u najmanju ruku). Pre nisam verovala, dodade. Pa pojasni: prvo sam verovala, pa
posle nisam, pa sam opet verovala, pa nisam (raste, pa se koleba)... i sad verujem (ko bajagi;
vidim ja da ta mala odavno sve zna, ali joj se isplati da ćuti).
Mojim sestrićima deda Mraz donosi pakete na dva mesta: u njihovu rođenu kuću i u rodnu kuću njihovih majki. Eto, neka deca imaju baš sreće.
Ja bih volela da mi donese lego kocke, reče Maša. Kako ga nikad nisam videla, pitala se. Možda zato što je brz (znači da ga još nije strefila reuma, ima sreće), rekoh. Ili oprezan (ne dolazi dok svi ne utonu u san).
A da nije to bio neki komšija što zvoni (na ulazna vrata, pa pobegne), kroz smešak (onaj što prozire tajnu ili sluti, samo još neće da nam kvari zabludu) upita Maša. Ma ne verujem (što bi komšija drešio svoju kesu za moje sestriće?). Onda smo se prisećale kako su ona i Mia pre nekoliko godina pisale (tj. diktirale, ja sam pisala) pismo Deda Mrazu i kako im je on odgovorio (poštansko sanduče za obe strane bilo je pod mojom jelkom). Čak sam našla prekucana ta pisma i pročitala joj sva tri (Deda Mraz je baš bio duhovit, a Maša se prisetila nekih delova i konačno shvatila da piroške koje je pominjao i od kojih se utovio, usled čega je imao ozbiljnih poslovnih problema -- zaglavljivao se u odžacima, nije pravila njena nego njegova baba).
Da nisi ti to pisala, pogleda me ispitujući i smešeći se. Zašto misliš, nisam uspela da se uzdržim od gotovo gromoglasnog smeha. Zato što ti lepo pišeš sastave, reče ona. To ne znači da i Deda nije literarno nadaren. Ja mislim da Deda Mraz ima crvenu kosu, i dalje me, ispitujući i smešeći se, iskušavala. Gotovo se zacenih od smeha. Mudra mala, što istinu ne istura na (zubato) sunce (a sve zna, samo se i dalje pravi).
Mojim sestrićima deda Mraz donosi pakete na dva mesta: u njihovu rođenu kuću i u rodnu kuću njihovih majki. Eto, neka deca imaju baš sreće.
Ja bih volela da mi donese lego kocke, reče Maša. Kako ga nikad nisam videla, pitala se. Možda zato što je brz (znači da ga još nije strefila reuma, ima sreće), rekoh. Ili oprezan (ne dolazi dok svi ne utonu u san).
A da nije to bio neki komšija što zvoni (na ulazna vrata, pa pobegne), kroz smešak (onaj što prozire tajnu ili sluti, samo još neće da nam kvari zabludu) upita Maša. Ma ne verujem (što bi komšija drešio svoju kesu za moje sestriće?). Onda smo se prisećale kako su ona i Mia pre nekoliko godina pisale (tj. diktirale, ja sam pisala) pismo Deda Mrazu i kako im je on odgovorio (poštansko sanduče za obe strane bilo je pod mojom jelkom). Čak sam našla prekucana ta pisma i pročitala joj sva tri (Deda Mraz je baš bio duhovit, a Maša se prisetila nekih delova i konačno shvatila da piroške koje je pominjao i od kojih se utovio, usled čega je imao ozbiljnih poslovnih problema -- zaglavljivao se u odžacima, nije pravila njena nego njegova baba).
Da nisi ti to pisala, pogleda me ispitujući i smešeći se. Zašto misliš, nisam uspela da se uzdržim od gotovo gromoglasnog smeha. Zato što ti lepo pišeš sastave, reče ona. To ne znači da i Deda nije literarno nadaren. Ja mislim da Deda Mraz ima crvenu kosu, i dalje me, ispitujući i smešeći se, iskušavala. Gotovo se zacenih od smeha. Mudra mala, što istinu ne istura na (zubato) sunce (a sve zna, samo se i dalje pravi).
Нема коментара:
Постави коментар