Прошле године смо на Фестивалу ауторског филма заједно гледале Голуба. Ко за инат, потрефило се да је филм без много смисла. Ове године моја другарица је стрепела да ће опет изабрати погрешно. Не брини, рекла сам, не може да буде лоше, из свега се нешто добро извуче: седећемо једна крај друге, ћаскаћемо... Унутра ће бити топло и угодно.
И чим се на платну појавило дрво кроз које ветар тутњи десет минута, видела сам одмах колико је сати. Да је дрво постојало минут-два, па и да мислиш да има неко симболично значење. Овако, овај документарац ауторке о њеној мајци био је смртно досадан. Па ја да снимим филм о својој мајци и себи, како нас две вадимо очи, то би био хит. Моја баба нешто да говори, каже моја другарица, сто пута би било заниљивије и садржајније. Па јесте, било која баба. А ова, бре, само кркља и кашље.
И да јој ћерка сниматељка у једном моменту не паде с табуреа, и да се после не појави нека тамнопута комшиница, налик на неке наше (знатижељне), филм би био апсолутни промашај. Комшиница пита за прошлост мајчину, ова говори о томе како је Јеврејка, о боравку у логору. А комшинка се једнако блентаво смеши: ахааа, ахааа... Бар сам се насмејала. Пола људи из сале изашло је до пола филма. Најупорнији су остали. Уз све нас, и једно мало бело куче.
Онда је моју сапутницу (или сапатницу) пред тоалетом салетела нека баба. Док сам била тамо где и цар иде пешке, лепо сам је чула како хвали: филм је изузеетан! Само публика у Србији није спремна за тако нешто. За то ипак треба бити мало начитан и, ако смем да кажем, мало образованији. Ја сам филолог (клањамо се до пода)... Иди баба у к... до зла бога.
Како сам изашла из ве-цеа, зурила сам само у чесму, перући руке. После ме другарица критиковала: како глумим ону Милицу из народне лирске поезије (небитно што има дуге трепавице, него смерна, па све преда се гледа... и комуникацију с начитаним бабама изврдава).
Баба је, испоставило се, и пре филма нахватала трећу чланицу наше скупине. Очито по тоалету лови саговорнице.
И чим се на платну појавило дрво кроз које ветар тутњи десет минута, видела сам одмах колико је сати. Да је дрво постојало минут-два, па и да мислиш да има неко симболично значење. Овако, овај документарац ауторке о њеној мајци био је смртно досадан. Па ја да снимим филм о својој мајци и себи, како нас две вадимо очи, то би био хит. Моја баба нешто да говори, каже моја другарица, сто пута би било заниљивије и садржајније. Па јесте, било која баба. А ова, бре, само кркља и кашље.
И да јој ћерка сниматељка у једном моменту не паде с табуреа, и да се после не појави нека тамнопута комшиница, налик на неке наше (знатижељне), филм би био апсолутни промашај. Комшиница пита за прошлост мајчину, ова говори о томе како је Јеврејка, о боравку у логору. А комшинка се једнако блентаво смеши: ахааа, ахааа... Бар сам се насмејала. Пола људи из сале изашло је до пола филма. Најупорнији су остали. Уз све нас, и једно мало бело куче.
Онда је моју сапутницу (или сапатницу) пред тоалетом салетела нека баба. Док сам била тамо где и цар иде пешке, лепо сам је чула како хвали: филм је изузеетан! Само публика у Србији није спремна за тако нешто. За то ипак треба бити мало начитан и, ако смем да кажем, мало образованији. Ја сам филолог (клањамо се до пода)... Иди баба у к... до зла бога.
Како сам изашла из ве-цеа, зурила сам само у чесму, перући руке. После ме другарица критиковала: како глумим ону Милицу из народне лирске поезије (небитно што има дуге трепавице, него смерна, па све преда се гледа... и комуникацију с начитаним бабама изврдава).
Баба је, испоставило се, и пре филма нахватала трећу чланицу наше скупине. Очито по тоалету лови саговорнице.
Нема коментара:
Постави коментар