Imam po sobi neke krave. Ne mare što nemaju da okuse trave. Ne mare jer su od kartona, te slabijeg apetita.
S vremena na vreme neko od mojih najmlađih sestrića iščupa neku šarulju iz neke fascikle, ispod stočića, ispod ćebeta... Kojekuda se zavlače te nevaljalice, uzalud pokušavajući da izbegnu ruke mojih sestrića (što možda ne mogu da iščupaju rep pravom pravcatom volu, ali kartonskoj kravi ko od šale). Jedna sad leži na podu s pola repa (bog zna gde je druga polovina nestala). Kad je Staša pre neki dan ugleda, uperi joj prst u vime i obavesti nas, ozareno, sa smeškom: ona ima piše! (Da liči-liči, bojom i oblikom, al' toliko bog još nije darovao nikom.)
Ooo, četiri piše, mašala, prsnusmo u smeh. Ala bi joj zavideli muškarci. Jedna ko nijedna. Ali ČETIRI, to je već nešto. Ako te dve izdaju, imaš još u rezervi. Pa po nekom zakonu verovatnoće: ako tri neće, jedna mora da hoće.
jgjghjghj
ОдговориИзбриши