Kad onomad bejah bolesna, suočivši se s onim ubledelim stvorenjem, crvena nosa i upalih očiju, u ogledalu, prepadoh se, grdna (s oba akcenta), i pomislih: Gotovo je... Kud prođoše godine životaa, gde mi proođe mladoost i lepotaa... Gorke suze u sebi sam lila.

Nisam se više smela ni gledati, sve trčala pokraj ogledala. Mogla sam da dubim na glavi, džaba: kod bolesti ne pomaže ni šminka ni ukrasi.

Srećom, oporavih se i proleće granu (pa se rascvetah)... Evo me opet: lepa ko slika (neki pejzaž biće), ko voćka u cvetu! Prekjuče dva-tri puta dobih komplimente, pa ih ko melem privih na sujetu. 

Još će mnogi momak mlad u mene da gledi. Uzalud, doduše, ništa mu ne vredi. Al' važno da meni srce puno bude što sam nedostupna, a za mnom još žude. ;)