Pre no što smo otac i ja ustali, dolazio pop.

-- Nije mogao da otvori vrata -- kaže majka. (Kanda su spala, treba ih popravljati. To ocu prigovara.)

-- Što si ga pustila? -- šali se (valjda) otac.

Majka, začudo, prećuta. (Ne znam šta joj je, inače je pominjanje sveštenstva u takvom kontekstu međ' seoskim življem neprihvatljivo.) 

-- Otac: On može sve da zarazi!
-- Ja: Jeste. Još uzima pare. On je gori od korone, virus za novčanike. I požurio, za svaki slučaj, pre no što se uvede vanredno stanje, da ne ostane kratkih rukava. (A ne znam, možda sveštenici tad dobijaju specijalnu propusnicu "odozgo".)

-- Jeste -- složi se otac. Majka, začudo, opet ne odreagova.

Džaba vam asepsoli i izolacije; tek gde pop kandilom mahne -- nema sekiracije.